Колика је љубав Мајке Божије

Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.

Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!

Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.

После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња ... (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?" „Да, наравно", одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели." Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама." Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра... Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.

Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више." Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила.