Отворена је 39. Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије. Од идуће година Ревија ће бити отворена и за стваралаштво деце и младих из Дијаспоре. Ревију је отворио вршилац дужности директора Филмског центра Србије Мирољуб Вучковић.

(photo & info: Sinisa Mijatovic)

39. РЕВИЈА ФИЛМСКОГ СТВАРАЛАШТВА ДЕЦЕ И ОМЛАДИНЕ СРБИЈЕ

Отворена је 39. Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије. Од идуће година Ревија ће бити отворена и за стваралаштво деце и младих из Дијаспоре. Ревију је отворио вршилац дужности директора Филмског центра Србије Мирољуб Вучковић.За пет дана трајања Ревије биће приказано 55 филмова, током самог отварања, у информативном програму, званичном програму деце и младих. У посебном програму – ван конкуренције, биће приказани филмови деце из Омољице – групе аутора, Иваново и Шунка фест, као и дужи филмови Страхиње Савића из Београда, Лисандер и Рибље приче. У истом програму приказаће се награђени филмови младих од 15-19 година са прошлогодишње Ревије. На отварању су чланови жирија говорили о филмовима који ће бити приказани, а петог дана приликом затварања Ревије приказаће се награђени филмови и том приликом биће уручене награде. 

Наслови филмова откривају нам теме и интересовања младих ствараоца : Крила пријатељства, Док музика свира, Поноћно кукурикање, Пусто острво, Свакодневна епизода, Мој град,  Мисија агента 21: украдена формула, Пето два, Заљубљене патике, Кактуско, Пиленце, Бака, Квиз или тако нешто, Акција. Балада о природи . Желим да знам да смем, Дечија права, Права деце, Може и овако, Пчела и мед, Капаџија, Чудесно дрво, Мрављи свет, Јесења балада, Види ме, овде сам, Волиш ли да пецаш, Не успева све, баш увек, Доручак, За све су криви амерички филмови, Кроз отвор, Фатаморгана, Криво је пиво, Како сам престао да бринем и заволео сан, Када порастем, Љубав, Сачувајмо Јахорину, До последње кришке, Књига, Сачувај, Наследите Њутна, Кафица, Кранч и ја, Црно бели свет, Могу да знам да смем, Како сам измислио далтонизам, Део круга, Човек, Спид, Млади и графити, (Не)искусни , Желим да живим, Могу да знам да (не)смем, Бизнисмени, Купидон, Несрећна Кафина. 

Жири 39.ревије филмског стваралаштва деце и омладине Србије у саставу : Миодраг Новаковић - драматург, Донка Шпичек - продуцент, Чарна Радоичић - редитељ, Бранка Кљајић - новинар, Недељко Деспотовић – филмски и телевизијски редитељ и Петар Јаконић – монтажер, 3. и 4. јуна  2010. године,  прегледао је приспеле филмове, категоријама деце и младих, у складу са пропозицијама доделио награде : прва, друга и трећа награда за филм, за најбољи сценарио, за најбољу камеру, за најбољу монтажу, за најбољи тон, за најбољу режију, за најбољу анимацију, за најуспешнијег ментора, за најуспешнији клуб, за најбољу глуму - глумцима филма.

Донка Шпичек, особа од огромног искуства, позната по свом раду за децу, дала нам је део слике садашњег времена : „Пратим ово већ годинама и учествујем помажући деци како могу, јер од прошле године нисам више на Дечијој телевизији - Хепи на којој сам била седам година главни и одговорни уредник, власник телевизије је приватник који је то продао, а ја тамо нисам хтела да идем. Тако се губи дечји програм све више и више, можемо рећи да нема више правих програма за децу. Ја се дивим овој деци и њиховим менторима који поред свега налазе време да направе филм. Ове године селекција је била слабија у односу на прошле године, шта је разлог, не можемо да докучимо, хоћемо о томе да разговарамо са децом, нарочито ме брине овај старији узраст, а све је то последица што се код нас у школама ништа не чини на филму, ништа се не чини на драмском раду са децом, а ми годинамо говоримо да је то неопходно. Ово што будете видели, што се буде показало, ми смо били вероватно доста строги, не може се другачије, не вреди повлађивати нечему што није добро, тако ћемо им помоћи да то добро ураде. Одлучили смо се да после сваке пројекције разговарамо са младима, да видимо шта је узрок, који су разлози да се они опредељују да копирају познате, одрасли другачије раде, а ви знате за светски проблем отуђења деце, напуштена су, баве се сама собом, улазе у непријатне ситуације, ту је свет дроге и све остало што није намењено деци. Чини ми се да је ова врста рада  заиста добра и ја се пре свега са пуно симпатије дивим Владимиру Анђелковићу који годинама истрајава у подстицању деце на ову врсту стваралашта и да није њега ни ова манифестација не би постојала.“

Организациони одбор : продуцент Владимир Анђелковић, организатор Петар Ајдуковић, економиста Нада Ајдуковић, проф.др Весна Голубовић, студент Александар Недељковић, графички дизајнер Драгиша Крстић, мр Синиша Мијатовић, успешно су организовали и ову 39. Ревију учинивши  јавности доступно филмско стваралаштво деце и младих Србије.          

                                                ************************ 

Председник жирија Миодраг Новаковић, на питање, шта је донео ново овогодишњи фетивал, савесно и опширно је одговорио :

„И ове као и ранијих година Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије, с једне стране, окупила је старалаштво и ствараоце најмлађег узраста, из основних школа, а са друге стране ту су ученици средњих школа. Значи, то су две категорије, начелно, које се такмиче свака у својој и у свом жанру, с тим што се међу овим најмлађима појављују, као и увек, радови, то је интересантно, који имају (на пример филмови из Лозовика, из Омољице), рекао бих неку филозофску основу и тако су структуирани да могу бити интерпретирани на разне начине, не очекујете од деце да имају такве идеје и то је оно што је парадокс младости,као што је рецимо филм Чудесно дрво које говори о томе да су деца дошла на идеју да може спасти овај свет, исчезнуће шума и њихову сечу, једино појава мамута, а мамут се појављује опет као неки знак, архитип историјског нашег прапорекла целе цивилизације и он се умеша у радњу, враћа оно дрвеће, које смо ми посекли, на своје место, на тај начин се из те идеје рађа читав један свет као што је и настао, враћа се на исти онај свој почетак. То је једна интересантна идеја. Ту имамо цртаних, анимираних филмова, полу документарних, полу цртаних као филм Док музика свира, филм о младима који иживљавају неке своје тренутке креативности окупљајући се у свом клубу Жисел, и са једне стране ослобађају свој свет стваралаштва у филму, једној виртуелној реалности и са руге, у самој реалности где се они друже. То је излаз из једне ситуације да се село и живот на селу не појављује као једна ствар која је ван токова, културе, као нека провинцијална духовност, заправо нешто што уноси у тај свет неку свежину, окупља и задржава младе око тих центара. Ту је такође интересантан продор идеја које настају под утицајем телевизије, видео игрица, нових технологија, као у филму Мисија агента 21, доста подсећа на Џемс Бонда, али је јако добро урађено и то је један знак да се сензибилитет помера тих аутора и у том правцу. Наравно, ту су и радови сасвим младих, имају своје цртеже, као филм Мој град, који су једна посебна поетика заснована на том, рекли би смо, примитивном дечијем цртежу, али он је јако имагинативан и метафоричан, то је поглед девојчице на околину у којој та њена улица, коју је она покушала да невешто нацрта, заправо метафора целог њеног живота и детињства.

Ту је и ова друга категорија, ученика средњих школа који улазе у неке друге ситуације и они су већ више друштвено потентни, заинтересовани, сазрели су, имају утицаје са разних страна, међутим, запажа се једна лоша појава, то је та нека врста комерцијализације израде филмова под утицајем епп програма, то је један шаблон и онда се ту деци отима из тог периода детињства и слободе маште оно што би она стварно могла да дају. Ускачу у неке шеме, као у сувише дугачке панталоне, као код чика Јове Змаја, не одговара им тај свет, па и кад се то производи, са друге стране суочени смо са продукцијом ове београдске групе Квадрат где се појављује једно неговање филмске културе, израза, рад камере, монтаже, обележено неким филмским кодовима, позивањем на неке структуре из историје филма, прави се неки римејк Хичкока, они вежбајући се на тим архи филмским структурама, заправо и сами вежбају у свом раду, можда ће касније од њих нићи интересантни аутори, али у сваком случају то је једна школа која даје култивисан поглед и подиже ниво ове манифестације и то је на неки начин продукција која би могла да се појави на светским фестивалима документарног и кратког филма. Филм из Сенте Фатаморгана, један свет дечака који се враћа у своје детињство на салшу који је напуштен и на основу једног врло специфичног сензибилитета те деце која потичу са села, ту налази једну драматику унутарњег свог изгубљеног живота који је поделио у том дворишту са неким предметима,  са амбијентом који више не служи ничему, јер ту нема људи, нема живота, само је остао тај његов духовни покрет, његова жеља да се врати у своје детињство.

Ту су наравно и други филмови, неки од њих одражавају управо утицаје времена у коме живимо, то је ово бизнис време, па се тако филмови чак и зову Бизнисмени, где млади излазе на улице, баве се неким пословима, као корпорације, обучени у иста одела, већ су на неки начин униформисани, под утицајем једног механизма који одузима индивидуацији деце индивидуални моменат зрења, проницања у психологију, бављењем структуром филма која је на неким класичним основама, развијајући се на радњи, протурадњи, вредности које омогућавају да се дубље продре у психологију човека, тога овде сада нема, чини се да се то губи и деца се баве тим глобалним метафорама, не оним што је њихов раст, него оно што је утицај на то са стране. То је посебан проблем, о томе се може овде разговарати, али ту има јако добрих филмова, рецимо Криво је пиво аутора Страхиње Савића који се већ појављује неколико задњих година, врло интересантан, види се да има један свет који је осликан у његовој свести, који уме да култивише и покаже камером, вреди га видети у оквиру овог фестивала.

Имамо и један филм са Косова, стигао је у последњи час, Млади и графити, који говори о младима који се на неки начин исказују на тим зидовима, као што је појава у целом свету, ови млади са Косова се баве порукама, њиховим основним значењем и не привлаче их толико политичке унфикационе поруке, више их занима један свет који је више креативан, у сваком случају лепа појава да и у овим околностима деца стижу да се баве филмским стваралаштвом.

Жао ми је што ове године није било присутно стваралаштво младих из Врања који су увек давали печат овој Ревији, али су за њима остали њихови утицаји који се огледају у раду других центара који су покренули. Углавном су ово промене које су дошле са овим филмским фестивалом.“

                                                                *****************************

Разговор са Владимиром Анђелковићем председником

Центра организација аматерског филма Србије 

На почетку, о Вашем почетку бављења филмом ?

Филмом сам почео да се бавим 1972. године у Аматерском филмском клубу Дома омладине Београда. То је било златно доба аматерског (непрофесионалног, алтернативног) филма у Србији и ондашњој Југославији. У то доба сви су хтели да снимају филмове, а нико није хтео да се бави организацијом на клубском, републичком и савезном нивоу, те сам ја преузео обављање тих организационих послова. То је време аутора Ивана Каљевића, Бате Петровића, Радета Владића и Ивка Шешића, Буце Лупе, Ивана Обренова, Артура Хофмана и многих других. Тада су се филмови снимали на филмској траци формата 8 мм, супер 8 мм и 16 мм, а озвучавани су магнетофоном, ређе магнетским тоном, а само понеки оптичким тоном. Годишња продукција у Србији је била око 500 филмова различитих дужина, у трајању од пола минута до једног сата.

Какви су то били филмови ?

У овој врсти филмског стваралаштва није било никаквих ограничења, ни жанровских, ни тематских. Радили су се филмови : документарни, играни, анимирани, експериментални. Тематски све што је некоме било интересантно и сматрао да се о томе може снимити филм. Филмови су се приказивали најћешће на фестивалима аматерског филма. Били су познати Београдски аматерски филмски фестивал – БАФФ, републички фестивали, савезни фестивал, а најпознатији је био Међуклубски и ауторски фестивал аматерског филма – МАФАФ у Пули. У Србији су били познати фестивали у Сомбору, Нишу, Бачкој Тополи и Омољици-Жисел, живот села, који се одржао до данашњих дана и одржава се под истим називом сваке године почетком августа месеца. У тој Југословији је било око 50 фестивала годишње, практично сваке недеље се одржавао један фестива.

Одакле толики број фестивала ?

Из разлога што су фестивали били једина прилика да се ти филмови виде, зато што нису постојали биоскопи за приказивање те врсте филмова снимљених на уским форматима филмске траке. У Београду је то био Кино клуб 8 у РУ „Ђуро Салај“ и Академски кино клуб, у Новом Саду Кино клуб „Нови Сад“ и у Нишу Кино клуб „Филм новости“. Филмове су углавном снимали студенти и млађи људи, а публика је била бројна. Посебну категорију филмова су чинили филмови ученика основних школа који су имали своје посебне фестивале. Филмове смо приказивали и по свету, најчешће на фестивалима које је организовала УНИКА- међународна федерација непрофесионалног филма, који су се сваке године одржавали у другој земљи.

Заиста инпозантна продукција аматерског филма ?

Снимани су из љубави и жеље за бављењем филмом, али су неки аутори касније наставили да се професионално баве филмом. Рецимо, Радослав Владић, који је снимио 50 играних филмова и сада је професор камере на Академији уметности. Почетком осамдесетих година се та продукција полако смањивала, а крајем осамдесетих постојећа филмска технологија бива замењена видео технологијом.  Почетком деведесетих долази до застоја због технолошке смене, проблема у финансирању и касније распадом земље. Променом друштвених прилика кино клубови се гасе, а рад настављају појединци, индивидуални филмски ствараоци. Данас уз сву доступност дигиталне технике и то како за снимање, тако и за монтажу и постпродикцију, број филмова нико не може да процени, али можемо да кажемо да је израда филмова масовна.

Каво је стање аматерског филма данас у Србији ?

Пре свега назив, аматерски, је замењен термином, алтернативни-независни филм. Због опште компјутеризације и доступности интернета опало је интересовање за ову врсту филма, има мање фестивала, али и даље љубав према бављењу филмом има своје поклонике. Захваљујући демократизацији филмске уметности и културе, данас на фестивалима краткометражног филма могу да учествују филмови без обзира ко их је произвео, у питању је само квалитет. То значи да су изједначени непрофесионалци и професионалци. 

Значи, ја могу да снимим филм и ако задовољава квалитет, ето мене као учесника на фестивалу ?

Тачно тако. А то је и разлог зашто је опао број фестивала непрофесионалног филма.

Ви сте филмски продуцент запослен у Центру организација аматерског филма Србије и чиме се Ви сада бавите ?

Ми смо сада окренути пре свега филмском стваралаштву деце и омладине Србије, значи ученицима основних и средњих школа од 7 до 19 година старости. Радимо на оснивању институција које се баве овом врстом филмског стваралаштва, организујемо манифестације, радионице, унапређујемо и представљамо ове филмове у земљи и иностранству.

Ко Вам у томе помаже ?

Пре свих Министарство културе РС, Град Београд и Општина Стари град. Велики је допринос Градимира Стојковића-књижевника и филмског педагога, Миодрага Новаковића-драматурга, Гордане Зиндовић-Вукадиновић-педагога, Светлане Безданов-Гостимир-професора на Академији уметности, Мирослава Симоновића-оснивача и руководиоца Школе анимираног филма из Врања, Милоша Радивојевића-филмског редитеља и многих других без чијег добровољног и бесебичног ангажовања не би успели да реализујемо наше пројекте.

Циљ ове манифестације ? 

Ово је смотра једногодишњег стваралаштва најмлађих филмских стваралаца, која се сваке године одржава у Београду. На њој учествују филмова у трајању од 10 минута за основце, односно 20 минута за средњошколце. Циљ манифестације је ширење филмске културе и популаризација културе уопште. Желимо да младе филмске ствараоце научимо шта је добар филм, а шта лош, како да разликују добре и лоше филмове, како да се бране од лоших, како да сами стварају филмове, како да се друже и упознају истомишљенике и заљубљенике у филм из Србије и света. Срђан Карановић, наш познати редитељ играних филмова почео је да се бави филмом у овом узрасту и на овај начин, па ће можда и неко од младих учесника кренути његовим стопама, што нам није примарни циљ, али се и то може десити.

Прошле године отворен је нов фестивал ?

Организован је Први светски дечији фестивал анимираног филма који се одржао у Врању крајем августа месеца прошле године. Учествовало је  67 филмова из 5 земаља : Белгије, Украјине, Босне и Херцеговине, Хрватске и Србије, што је добар почетак новог фестивала. Овде се радило само о анимираним филмовима зато што је Школа анимираног филма у Врању позната по овој врсти филмова и већ 22 године успешно са бави оспособљавањем младих за израду ове врсте филмова.

Ваша порука деци и омладини у Дијаспори ?

Дружите се и снимајте филмове. Сигуран сам да у нашој Дијаспори има талентоване деце која већ снимају филмове, а ми би смо им помогли да своје стваралаштво артикулишу и себе афирмишу. Од идуће године Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије биће отворена и за стваралаштво наше деце и омладине у Дијаспори. Користим прилику да позовем наше младе заљубљенике у филмску уметност из Америке да нам пошаљу своје филмове, искористе прилику да се дружимо и боље упознамо. Потрудићемо се да их са пропозицијама за учешће у Ревији на време обавестимо.

Хвала Вам на овом разговору за Српску Телевизију.

Хвала и Вама на интересовању за ову врсту стваралаштва.

Синиша Мијатовић