Mузичко-сценским и поетским програмима, изложбама слика,  организованим суботом, под називом „Зато што волим Скадарлију”, током летње сезоне у кући Ђуре Јакшића, Туристичка организација Београда унапређује културни амбијент Скадарлије која је постала нека врста београдског Монмартра, овај пут у сарадњи са Туристичком организацијом Кипра, јавности је доступна изложба Зорана Андрића  „Боје Кипра“ живог колорита у који су се  уклопили ритмички весели и енргични звуци ансамбла перкусиониста „Stanković Percussion Ensemble”.

(photo & info: Sinisa Mijatovic)

АНДРИЋЕВЕ „БОЈЕ КИПРА“ 

Mузичко-сценским  и поетским програмима, изложбама  слика,  организованим суботом, под називом „Зато што волим Скадарлију”, током летње сезоне у кући Ђуре Јакшића, Туристичка организација Београда унапређује културни амбијент Скадарлије која је постала нека врста београдског Монмартра, овај пут у сарадњи са Туристичком организацијом Кипра, јавности је доступна изложба Зорана Андрића „Боје Кипра“ живог колорита у који су се  уклопили ритмички весели и енргични звуци ансамбла перкусиониста „Stanković Percussion Ensemble”.

У сарадњи са Амбасадом Републике Кипар, Туристичка организазија Кипра упутила је позив Зорану Андрићу,  познатом пејзажном сликару, експресионисти, да посети Кипар, упозна се са његовим људима, културом и медитеранским гостопримством. Резултат Андрићеве надарености исказали су се у сликању пејзажа Кипра, који су препуни магичних боја Афродитиног острва у пролеће. На његовим сликама оживели су замак на Пафосу, Стари град у Лимасолу и бескрајна обала острва Кипар. Тако се дошло до ове изложбе која је централни догађај у организације Амбасаде у оквиру 50-те годишњице независности Републике Кипар, а део прихода намењен је „Нашој Србији“ за помоћ деци жртвама рата. 

Проф. Др Јасна Јованов о Андрићу о овој изложби је рекла: „ Његово сликарство од најранијих дана одликује сензибилитет за боју. Њени слојеви, пуни, густи, блистави, нанети енергичним и често вијугавим потезом, на његовим сликама образују облике, из природе и оне које је створила рука човекова и указују на сву силину емоција које овог уметника руководе у раду...Медитеранско сунце Кипра пробудило је у уметнику додатну снагу, које до тада није био свестан : његова палета се обојила новим нијансама какве се до тада нису сретале – бојама налик на палету сликара експресиониста с почетка 20. века, тоновима који треба да изразе емоције и покажу у коликој мери уметниково виђење може бити субјективно...Ако је до тада у својим сликама уносио светлост и боју, онда сада зрачи сопственом снагом, претварајући се у самосталну и опипљиву, визуелним средствима приказану енергију.“

Андрић је рођен 1960. године у Ваљеву, ликовно се изражава од самог детињства, од 1982. године излаже на самосталним изложбама,  1997. године добијаСпецијално признање за акварел „Плавост“ на III Бијеналу Акварела Југославије и од тада га похвале, награде и признања не напуштају. Сам сликар био је расположен за разговор : „ Пошто чујем да сте ви наш новинар за иностранство, могу да кажем нешто о њеној повезаности са иностранством. Ове слике су настале на Кипру занимљивим сусретом Амбасадора Републике Кипар и мене, он је на некој мојој претходној изложби видео неке моје слике које су му привукле пажњу, убрзо је уследио позив за моје путовање на Кипар, у обостраној непознаници како ћу ја мој таленат употребити да насликам мотиве његове земље и ова изложба је резултат тога. За моје сликарство је иначе карактеристично да настаје пред мотивима, то је, условно речено, или можда сасвим тачно, пејзажно сликарство, али увек пред мотивом, или мог завичајног предела, или предела земаља у којима имам среће да се нађем и посматрам, ослушнем, тамношње стање културе људи и изглед предела. Можда је још занимљиво за ову изложбу рећи, да сам пред саму изложбу имао посету у Ваљеву једне веће групе амбасадора који већ дуже време прате мој рад, показују интересовање, а имао сам част да је и Амбасадорка Америке Мери Ворликик посетила мој атеље у Ваљеву и била на отварању ове изложбе.“

Експресионисти  постоје одкад света и века, али се повремено изражавају искључиво  рукописом свога времена, као када је реч о Зорану Андрићу, они су у непрекидном трагању и као да се управо на њих односе Микеланђелове речи : „ Уметност је љубоморна драга и она тражи целог човека“ мораш је волети изнад свега што радиш. Ове слике су помак у његовој каријери пејзажног сликара и постале су визуелни мост између Кипра и Србије. Визуелни  колорит изложбе употпунили су акустични  звуци ансамбла перкусиониста  „Stanković Percussion Ensemble”, који су нас позвали да испратимо њихов наступ поводом Светског дана музике. О њима ћемо писати тим поводом.

фото-инфо Синиша Мијатовић