Мултимедијалнa сала Установе културе „Вук Караџић“ у Београду, била је попуњена љубитељима поезије поводом представљања часописа „Песничке новине“. Учесници програма била су: Милован Витезовић, Драган Мраовић, Предраг Бајо Луковић, Драган Драгојловић, Драган Лакићевић, Милош Јанковић, Зоран Радисављевић, Никола Вујчић, Јово Миладић, Слађана Ристић и Предраг Богдановић Ци, а у публици се нашао књижевник Милан Миловић.

(photo & info: Sinisa Mijatovic)                    

ПРЕДСТАВЉАЊЕ  ЧАСОПИСА „ПЕСНИЧКЕ  НОВИНЕ“ 

Мултимедијалнa сала Установе културе „Вук Караџић“ у Београду, била је попуњена љубитељима поезије поводом представљања часописа „Песничке новине“. Учесници програма била су позната имена наше књижевности: Милован Витезовић, Драган Мраовић, Предраг Бајо Луковић, Драган Драгојловић, Драган Лакићевић, Зоран Радисављевић, Никола Вујчић, Јово Миладић, Милош Јанковић, Слађана Ристић и Предраг Богдановић Ци, а у публици се нашао и књижевник Милан Миловић. У новом броју листа објављене су песме тридесетак савремених песника. Лист за певање и мишљење, излази четири пута годишње, пратећи годишња доба, издавач је Културно-просветна заједница Београда, на челу са Витезовићем, у њему су заступљени  и представљени, како великани светске и српске поезије, тако и савремени српски и страни песници, као и они који тек долазе. 

Миле  Недељковић, српски новинар, етнолог и књижевник, покренуо је 1972. године са групом младих књижевника Песничке новине. Главни уредник био 1972–1974, 1979, а у обновљеним Песничким новинама 1980–1987. био је члан је редакционог колегијума. Када су 2006. по трећи пут обновљене, као посебно заслужан за њихову појаву и постојање, нашао се у редакционом колегијуму где је водио рубрику историјског прегледа. Миле Недељковић је припадао кругу најзначајнијих истраживача народног живота и српске традицијске културе. О његовом прегалаштву сведоче књиге, публицистички и научни радови које је оставио за собом, неизбрисиви трагови уредничког труда у многим стручним публикацијама и гласилима, као и чланство у удружењима и друштвима која негују културну и духовну баштину сопственог народа. Први је добитник награде Вукове задужбине за науку за дело Годишњи обичаји Срба (1990). Аранђеловац је утемељио Награду “Миле Недељковић” за најбољу књигу у области савремене фолклористике.

Представљајући  Песничке новине, главни и одговорни  уредник, Драган Мраовић, надахнуто  је говорио о рађању ових новина „...нису имале адресу, редакција се налазила на једној тезги у Скадарлији...“ и притом показао први објављени примерак, као и друге из каснијег периода. Извршни уредник,  Живорад Жика Ајдачић, прелистао је новине, образлажући њихову концепцију, а додатна је појаснио заменик главног и одговорног уредника, Предраг Бајо Луковић. Најважније је „...бројни чланови редакције обављају овај посао волонтерски и тако треба да остане, да би овакве новине опстале, а опстају јер је у њих уложена велика љубав и ентузијазам...“

Присутни  писци читали су своје стихове, а Предраг Богдановић Ци, у песничком заносу, машући рукама на јединствен начин, прочитао је песму Мајкл Џи бацио је шешир. Мајкл Џексон „ супротставио се стереотипној осуди српског народа, у време потпуне блокаде Срба у Републици Српској, деведесетих година, и прикупио је од слободних интелектуалаца огромну помоћ коју је послао српској деци. У јавности се појављивао са орденом Белог орла, који је 1882. године, установио први српски краљ, после Косовске битке, Милан Обреновић“.

Део броја  Песничких новина под насловом „ДВА СРЦА – АМБРО И КРЦА“ омаж је поезији некадашњих уредника Песничких новина, песницима, боемима, Милисаву Крсмановићу Крци и Амброзију Амбру Марошевићу.

Боеми, ред усамљених витезова, почели су да се окупљају по бистроима париског Латинског кварта, другачији од осталих, ушли су у речник Ларус, многи су звршили као незнани и уклети, а некима су имена уписана у енциклопедије златним словима. У Београд боемија стиже и шири се са француским ђацима склоним песништву после Првог светског рата, све до кафанских ћепенака Скадарлије, српског Сен –Жермена. На челу знамените поворке ондашњих боема налазио се патријарх братије , глумац – комичар и писац, Чича Илија Станојевић, који је први узјахао споменик кнезу Михаилу. Пристигли су наследници : Крца, Амбро, Аца, Рок, Чуде, Ненадић, све песници, од који је по неки, опонашајући Драинца, користио песнице у тешким тренуцима, у Бледу, Централу, Липи, Коларцу, кафанама у којима су се окупљали. Милисав Крсмановић Крца и Амбозије Амбро Милошевић, били су боеми са душом, духовити и без грађанских ограда против којих су се борили, носећи назив боем као титулу. Крца је за живота написао књигу Мој боемски живот у коју је сместио многе знане и незнане ликове Београда и Србије из свог духовитог, динамичног и уједно тегобног живота, подсећајући на Хармса, али истовремено и Нушића, враћајући нас преко галерије ликова у сјајна времена новије београдске боемије чији је био један од предводника.

Песничке  новине започињу песмама: ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ СРПСКИ и ОДЛАЗАК СВЕТОГ СТАРЦА, настављају се текстом о новом Закону у култури, Ризницом светске књижевности у којој се овај пут нашао Лаза Костић, Ризницом српске поезије препуне стихова наших поета, интервју са Мићом Цвијетићем, напис о добитнику Вукове награде, пропраћена је четрдесета Смедеревска песничка јесен, у делу под називом Сени, пробудила нас је песма Александра Секулића, Телефон из гроба, затим Они долазе, сигурним кораком закорачили су млади таленти у песнички свет Србије.

Отворено  говорећи, садрже обиље добре поезије надахнутих песничких душа и велики је грех што се не могу исписати сва њихова имена и стихови, али зато и постоје Песничке новине, једине увек распродате, изузетног квалитета штампе, дизајна, новине за сва времена, за све узрасте, а ко их једном прочита, читаће их до краја свог живота. Завршићемо афоризмом Владе Булатовића Виба из ових новина, примереног демократском времену у коме живимо : „ Демократија је кад ниси затворен зато што си био отворен“. Просудите сами. 

Синиша Мијатовић