ПИСМО МОНАХИЊЕ СТЕФАНИДЕ…

ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ г. АМФИЛОХИЈУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОM
17 јануар 2012, За ФБР припремио: Александар Костић

Oбавештавам Вас да сам примљена у Епархију Рашко- Призренску у егзилу. За мене је то права Епархија Рашко-Призренска и верујем да је Владика и даље Владика. Верујем да је то политичко склањање, а то пред Богом није валидно, и да није истина да је проневерио паре. У додатку шаљем писмо упућено свим владикама, да не мислите да је само Вама, у ком износим шта мислим о свему томе. Ја сам против екуменизма, и против доласка папе, и против било чега са Западом и са Светским Савезом цркава.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Исповедно писмо духовним актерима у драми „Косово и Метохија“ И моје крштено име, Татјана из „Евгеније Оњегина“, и монашко, преп.Стефанида Скадарска, као и Св.Муч.Стефанида из Дамаска, познати су, ове прве две, по исповедним писмима, а ова трећа по јавном хваљењу Св.Муч.Виктора, и његових страдања. И ја осећам потребу да све кажем у оваквом трену, који траје већ две године.

Сматрам да Вл.Артемије није ни у чему крив, и да је све ово клевета што му се ставља за кривицу. И даље га сматрам епископом СПЦ. Сматрам да нисте имали право да се мешате у вођење његове епархије, по канонима, и да ниједан од Вас не би дозволио да се неко други меша у послове Ваших епархија. Није Косово ту посебан случај, јер само преко законитог епископа долази Воља Божија за ту област, а преко оних који се умешају неканонски не долази.

Дух Свети иде тамо где је од послушања дато да се епископ брине о повереној му епархији. То што он није хтео да сарађује са Албанцима у обнови цркава је сасвим нормално, а све друго није. Како могу Муслимани да граде Православни храм, кад светиња треба да се гради од људи крштених, који су у посту и молитви, који чувају свој језик од зла, и свој живот држе у чистоти? Не може било ко да гради светињу! Како може Епископ Српски да да благослов да граде светињу они који су је годину дана пре тога срушили?! Како може да се прима као пријатељ онај који је наредио бомбардовање нашег Народа?!

Све што је Вл. Артемије рекао био је у праву. Зашто СПЦ не изађе из Светског Савета цркава, како је одлучено 1997., када је то јеретичка организација најгоре врсте, јер је конгломерат свих могућих јереси? Шта треба тамо да ради Православни епископ? Православнима је ( по канонима) забрањено да се моле заједно с јеретицима, чак и у приватној кући, а на тим скуповима се сви моле својим идолима…То је издаја вере, одступање од канона, од живе, благодатне логике Цркве, од Истине, од сведочења Духа Светог. То је обмана, прелест. Ја Вас лично не осуђујем, јер мислим да сте под деловањем неког чипа или хипнозе, и сл….,јер сам убеђена да неко на духовном плану манипулише са старешинама СПЦ, да би их хипнотисао да причају шта ови хоће са Запада.

Рећи ћете: “не може то, где је молитва?“ Али, да ли сте увек у молитви? То су префињена стања духа, кад се убаци неки други дух, нека друга духовна логика, која врши уплив на свест и вољу човека. Сви Ви пре 15-20-30 год. сте причали другачије. А Владика Артемије је остао исти, истој вери у којој је био свих 77 година свога живота. Он негује породичне, патријархалне, Православне вредности и родољубље, чува своју веру, поштује каноне, догмате Цркве, у својој Епархији Рашко-Призренској у егзилу, на другој територији само силом прилика, а не из хира, не из непослушности, нити из порива да узурпира неком епархију.

Сам протојереј Томислав, који је саградио цркву и конак у Љуљацима, је Изгледа, имао дар прозорљивости, кад није поклонио цркву СПЦ-у, него Српском народу. Вл.Артемије није узурпирао ниједну цркву, нити манастир, Епархије Жичке. Сместио је братију на приватном поседу, који му је поклоњен, а то што је доспео у ту ситуацију нису криви ни он , ни братија, него Ви. Немате право да проглашавате као узурпаторе и кршиоце канона оне које сте Ви сами довели у тај положај, и то управо узурпирајући његову епархију и кршећи каноне.

Не смемо жртву називати кривцем! Са којим правом гоните м.Злату, која је двоја кола оставила манастиру, а само једна понела, која су лично њена, и која је понела уметничке портрете својих духовних отаца, које је она дала да се израде за њу? Зар и Ви, сваки од Вас, немате неку личну својину? Зар немате по неколико хиљада књига? И то кошта, и то је од неких пара купљено. Све те Ваше књиге коштају колико једна кола, а много више него те две слике. „Ко је без греха нек први баци камен на њу.“ Зашто прогањати све оне који говоре истину?

Зашто браните свештеника који је кажњен, и државним судом осуђен, за новчане малверзације, и који је поседовао 10 станова? Зашто га Ви ослобађате да сваки дан служи у цркви, а по подне иде у затвор, човек , који је доказано учинио грех? Зашто Вл.Артемија, потпуно невиног, стависте у затвор кућни, који греха не учини, и неправда се не нађе у устима његовим? Шта се то дешава у Вама? Како се лажно приписују Вл.Артемију куле и градови у Београду, и другде, кад он улази кроз гаражу да би дошао у своју келију 3м пута 4м, до које се долази јако уским спиралним степеницама, које су напорне за човека од 77 година; једе у кухињици, која је уједно и трпезарија, са малим столом, и седиштима где може само 4 човека да седну, све скупа кухиња и трпезарија од једно 3м са 3м; који држи своје књиге на полици у гаражи, у недостатку простора.

Како могу од Вл. Артемија да се траже паре, као да су утајене, које су употребљене за градњу више манастира, а човека, који је стварно покрао Цркву, и имао 10 станова, извлачите из затвора, и шаљете да служи Св.Литургију, док Владику стављате у затвор, браните да служи, и Рашчињавате?! То је на саблазан. Вл.Артемије је одгајио најбоље монаштво, заиста је радио са њима, васпитавајући их као слуге Божије, који се жртвују за друге, који дубоко поштују људе, бране Светињу. СРАМОТА је за целу СПЦ да су они, који су успели да опстану на КиМ-и свих ових десетак година кад су Шиптари под надзором тзв. Међународне заједнице наставили Србе да убијају, а сад суз морали да оду због Православних епископа!

То је катастрофа! Зар можете прогонити неког због родољубља, и бранити неком духовно очинство, када сви Ви имате своју духовну децу, и водите их за собом у другу епархију приликом премештаја? ..Како за једне важе једни аршини, а за владику Артемија други? Како могу деца да прихвате као оца неког ко је оклеветао њиховог оца и Отерао?То би било ненормално. Да прихвате као оца неког ко је растурио њихову духовну породицу, отерао им оца, клевећући га, растуривши све оно што је он за 20 година учинио?! Нормално је да то не прихватају, и да су одани и верни свом оцу.

Прво сте га истерали из епархије, не давши да звоне звона кад је кретао, што је обичај кад иде владика. Иста особа која је стајала на вратима Грачаничким да не дозволи да братија дође до свог оца, и која је тиме свесно провоцирала изгред, та је стајала и код звона да спречи друге да звоне! Та нема пратња одјекнула је Небом више него хиљаду звона! Тај ТУП ЗВУК ЗЛОЧИНА. Па сте га држали пар месеци у неизвесности, не одредивши му где ће да буде, и то му не давши велики манастир где би могао да смести братију, и где би било доступније за народ, него мали, недовршен, у крају Срема. Па му забранили да служи?! И он је то послушао! А Ви сте све то радили без трунке гриже савести, са осмехом…

Па сте му забранили да говори на скупу у Русији! Па сте га држали у неизвесности за јесењи Сабор 2 дана, кад ћете га позвати, док сте се Ви (неки од Вас) самоуверено смејали док се старац од 76 година, са дијабетесом, мучи. Ви сте могли да га убијете с тиме, јер се одлично зна шта значи дуготрајно стање стреса за дијабетичара, и онда, опростите на изразу, односи се на неког млађег међу Вама, безобразно га уопште не позвавши на Сабор, него у његовом одсуству, без икаквог обавештења, без да га позовете, јер је и он Владика, кад се одлучује о његовом животу, без давања икакве шансе да се брани, без судског процеса, по кратком поступку ( што би рекли у партизанима, то је њихов обичај) пресудили?! Против свих канона Црквених макли га и изабрали другог, и то онога, који по својим моралним особинама и поступцима најмање заслужује да га замени. А друго, што је још важније, нема ни права да га мења док је он жив и здрав и није у јереси.

И зашто то све ? – Да би испунили вољу Запада! Наша вера је око Христа, Духа Светога, а њихова око папе, Европске Уније, и Евро-атлантских интеграција. Ми окупаторе нећемо, ни као госте, а камоли да њихову вољу испуњавамо. Да, прескочих Дубоки Поток, да се вратим и на њега. Дакле, Ви сте криви за то, а не он. Човека под стресом, дијабетичара, пуштате данима да чека, без права на судски поступак, и одбране, без права да се брани, а потпуно невиног, макнувши га са његовог места, без наде да ћете ствари преиспитати- по Богу, и све то самозадовољно, са осмехом, ликујући. Он је чекао не би ли Ви схватили да грешите, и да је он послушан Цркви; трпео је у томе 10 месеци, али, кад је видео да сте Ви толико огрезли у греху, и да код Вас више не владају критеријуми Православних канона, и да Ваша савест више не реагује на Јеванђелске мере, онда је овим показао да је и даље епископ Рашко-призренски и да види да то што радите није по Богу. Он тиме није ушао на територију туђу, и узурпирао, него на своју отету- на правди Бога.

Након 10 месеци трпљења, лажи, и клевета, рекао је да неће више да прихвата неканонске одлуке, јер осећа да се тиме греши и он- што пристаје на нешто што није по Богу. Епархија РП је уништена Вашим поступцима, и то у моменту када је толико битно за Српски народ да остане на Косову, и да има духовну потпору, коју је имао свих ових година у њему и у монаштву. Ја не знам како Ви умирујете своју савест, и како оправдавате себе што сте учинили да се уништи духовно најбоље организована епархија, и најбоље духовно васпитавано монаштво СПЦ, на најсветијој Српској Земљи, које је сами Бог одредио да брани Светињу у тако одлучном моменту?!

Већина монаштва је или са Косова или из Крајине, они који су борци, којима је част и поштење, образ и родољубље, саможртвеност, и одбрана нације и вере изнад свих овоземаљских почасти и изнад свог сопственог живота. Ја не знам како Ви можете то у себи- сами себи да оправдате. Како очекујете да после народ поштује Вас, и Ваше одлуке, кад је то био, и још увек јесте, јавни скандал, небивала саблазан?!

Да ли сте свесни до које мере је то саблазан да људи, који су Вас поштовали деценијама, схватају да се ту нешто чудно дешава, што нема везе с Православљем, и да се ту ради за политичке интересе Запада, а не у одбрану вере и отачаства, што људи с правом очекују од Црквених пастира?! Зашто нико од Вас није реаговао на онај снимљени разговор између Саве Јањића и једног Албанског функционера, где је он сам потврђује свој чин велеиздаје државе, народа и Цркве?! И, уместо да буде изведен на суд , он је добио архимандридски чин и постао игуман Дечана.

Недостојан! Недостојан! Недостојан! Он сам за себе каже да није Православан. Зашто нико не потегне рашчињење епископа аустралијског, који је отворено учествовао у јеретичкикм скуповима на Западу, који је са Савом Јањићем ковао заверу против Еп.Артемија?! То канони кажњавају. Зашто нико не свргне епископа бачког за отворено мољење са јеретицима, и саучествовање у јеврејској Хануци, који је палио свећу тамо, на саблазан целог нашег народа?! Зашто не санкциоништете епископа Игњатија који већ деценијама проповеда и учи петнаестак -двадесет генерација будућих свештеника јеретичком учењу?

Да ли сте свесни какав ће страшан одговор дати Еп.Игњатије, и сви они који га подржавају, за хиљаде и хиљаде затрованих студената убијене вере, са небулозама у глави, којима онда даље трују народ? Да ли сте свесни шта радите? Да ли сте свесни да народ сада зна каноне, и да ово никада до сад није било да епископи оволико одступе? Народ нема скоро никог више осим Еп.Артемија, и још по неког владику, који се јавно много не изјашњава , али поштује исправно.

Како можете позвати папу да учествује на Црквеној свечаности, кад је Јеретик?! Св.Цар Константин није дао слободу за јереси, него за исправно учење. Немате права на то да их позовете! Црква није ваша приватна ствар. Вас треба слушати докле се Ви држите од Бога установљеног поретка и учења, онако како су Свети Апостоли, Свети Оци и Свети Васељенски Сабори изложили, а кад одустанете од тога, ни Ваше одлуке не важе, нису валидне, благодат се повлачи, и Ви онда неисправно расуђујете, не по Богу, и верници нису дужни да слушају оне који не проповедају веру исправно. Не слушати такве чак је врлина. Чак је и наређено, не повиновати се одлукама оних који одступају од праве вере.

Ви се позивате на послушност Цркви, а питам Вас: ГДЕ ЈЕ ЦРКВА? Да ли тамо где је Православни на правди Бога прогоњен, који чува праву веру и Свето Предање, или тамо где благодат одступа због кршења канона , због чињења саблазни, због непослушности одлукама Светог Арх.Сабора о служењу Свете Литургије по досадашњем, због прављења раздора унутар Цркве, због прогоњења верника због остајања у правој вери и поштовања прогнанога, због помоћи прогнанима правде ради?!…

Дакле, није се Вл.Артемије одвојио. Он је остао у Цркви каква је пре била. Одвојили су се они који мењају Свето Предање, који мењају Свету Литургију, који хоће уједињење са јеретицима, а без њиховог одступања од јереси, којима је милији демонизирани римски папа него Православни епископ који им каже истину, и који неће компромис са Западом. Свети Анатолије Оптински Млађи је прорекао пре 90 година да ће бити јерес Новог доба, која ће негирати Свето Предање.

То је то- Удараће по посту, молитви, подвигу, крсту, Црквеном календару, иконостасу, одећи и изгледу свештеничком, по воштаним свећама и кандилима, по Св.Литургији, по припреми за Св.Причест, по критеријумима, по логици, по мерилима вредности, по бесмртности душе, по митарствима, по одговорности, саможртвености и савести. Кажете да код Вл. Артемија и његовог монаштва нема благодати, а ја Вам кажем да има.

То монаштво живи са много више смирења, послушности, узајамног поштовања и љубави него Ваше. Св.Старац Гаврило Грузијски је рекао да они чија вера буде у срцу, да ће они препознати антихриста и неће се прећи, а они чија вера буде у уму , ти ће пристати на њега. Света Блажена Пелагија Рјазањска је рекла да кад се он појави многе ће Владике одмах прећи у нову веру, и за собом повући добар део народа. Рекла је и да то што разликује ту нову веру је то што она одриче крст.

Значи, страдања, подвиге, саможртвеност…Та жртвује друге себи, а не обрнуто, како нам је усађено у таблице срца и ума. Она је хладна и охола, себична, саможива. То је вера Каина. То је последња борба са којом се завршава историја на Земљи, а са којом је и почела. Први злочин је био Каинов на Земљи, али ће и последња победа на Земљи бити Авељева, пред Други Долазак Христов.

Кажу Свети да ће на самом крају остати само праведни, да дочекају Други Долазак Христов. Свети Нектарије Оптински је рекао да ће се у задње доба Црква очувати у форми – један епископ, један свештеник, један верник. Света Блажена Пелагија је рекла да ће се на крају вера исправна сачувати само у 7 цркава на свету. Сматрате да је монаштво Владике Артемија требало да остане на Косову и Вас друге да прихвати?! И то је део јереси Новог доба , која негира очинство, негира духовно руководство, чак имате примере оних који су се учили на овом новом теолошком факултету да нпр. вероучитељ, који је сада нови оперативни уредник часописа „Православље“, исмева очинство и руководство духовно, и каже да му је бољи његов вулканизер , него духовник за руковођење.

И тај треба да води главни часопис СПЦ, и да учи децу побожности?! Или, главни уредник часописа „Православље“, који је дошао пошто је претходни, благодатни и поштени, био силом смењен, а овај нови учи да душа није бесмртна… У ког’ Бога они то верују? Ми у истог Бога не верујемо! А ко је ту у Расколу? Они који верују и даље као и претходних 2000 година, или ови што имају власт Црквену, а „силе су се њене одрекли“, силе која би их научила да правилно верују и правилно расуђују?

Дакле, у расколу су све оне владике, почев од Његове Светости, па даље, који не осташе у правој вери и логици и Духу, од Бога нам преданих, а које добише прејемством преко претходних епископа, па све до Апостола и Самога Христа. Да је Вл.Артемије као ви ( као да је дао да се изврши атентат на свештеника), он би до сад већ 100 пута дао да се неко од Вас убије, за све ово што му годинама радите. Вл.Григорије броји колико ће људи да следи Вл.Артемија, па каже, можда 30 000 , па ето, као , и да изгубимо те , још остаје…Вл. Порфирије прети у личним разговорима верницима да ће их све избацити из СПЦ ако иду код Вл.Артемија!

С којим правом сви Ви постављате себе као мерило свега, уместо Христа?! Па и Вл. Лаврентије пише посланицу да забрањује да се Владике Артемија монаштво прима у његове цркве и манастире! Као да су демони! А са правим јеретицима, римо-католицима, заједно седи, једе, весели се, прави им концерте, моли се са њима, љуби руку јеретику папи, води своје свештенике на поклоњење њему, и још увек је епископ, против свих канона?! Какве су то посуновраћене вредности и мерила? Вл.Артемије брани Српство, брани родољубље, брани СПЦ од јереси Новог доба, од екуменизма.

Он није дао да Запад са Албанцима Муслиманима гради наше цркве, и није хтео у њима да служи, не зато што није био ревностан, него зато што неће да има удела са њима, и што неће да понижава сопствени народ и његове жртве, а не од лењости, него из принципа, из достојанства Православног! Мишљења сам, такође, да је грех мењати име СПЦ у Црној Гори, зарад логике безбожних. Од тога се они поправити неће, а само се саблажњава наш народ. Мени се следило у срцу кад прочитах ту обавест, и сваки пут ми се душа згрози кад чујем тај безлични натпис, који се одриче своје националности. Како онда можете после очекивати од њих да они поштују Вас као Србе, и Српску Цркву?

Ја припадам СПЦ, и остаћу у њој. И не знам како неко од Православних епископа и верника може да пожели Евро-атлантске интеграције, кад се види какав неморал долази са Запада, и какви неправедни аршини, какви накарадни закони, какво растурање свих Хришћанских вредности, и породице, и морала и вере? Који искрени родољуб и Православни верник може то да пожели?

Ја Вас уопште не осуђујем, мислим да сте под дејством чиповања са Запада или неке хипнозе. Чип у телу преузима улогу хипофизе, и утиче на рад свих органа. А хипноза и атак духовни могу да промене стање духа и воље. Тај дух нема Истине, нема истинског смирења, нема пожртвованости, нема искрености, нема безазлености, нема топлине, нема милостивости. „А плод Духа јесте радост, мир, дуготрпљење, кротост, вера, уздржање…“

Припремате 8. Васељенски Сабор, а све тачке дневног реда су у функцији централизације власти у рукама Цариградског Патријарха, у функцији доласка папе и признавања јеретика, као и негирања Црквеног Предања. Онда сами закључите да ли ће тај сабор бити валидан. Неће! Сабори су се састајали да озаконе каноне против јереси, а не да мењају Предање Цркве. Светитељи кажу да је било 7 Сабора, и да осми неће бити Свети, већ разбојнички.

Све јереси су већ осуђене, па и римо-католичка, као и екуменска, на мањим Саборима. Овај Сабор би био по Богу ЈЕДИНО ако би осудио екуменизам и наредио свим Помесним Црквама да изађу из Светског Савеза цркава. Градите више Вас огромне Саборне храмове. Ми мислили- из побожности, кад оно- то се гради због 2013.г. Да би дочекали папу у њима, па да буду што већи! Намеравате направити онај огромни римокатолички крст изнад града Св. Цара Константина! И то да он прогута мали Православни крст, као да се он у њега утапа?!

То је ИКОНА ЕКУМЕНИЗМА. То треба да буде чин издаје наше вере?! Кад би се заређало, код сваког скоро од Вас би се могло наћи по нешто што није у реду, како треба, а код неких и повише, а Ви сте прогнали, и сматрате да сте рашчинили Вл. Артемија, који ни једну мрљу нема, осим оне коју сте му измислили. Народ неће екуменизам, неће римског папу, неће мењање Свете Литургије, неће мењање Црквеног Предања!

Ако Ви хоћете неку другачију цркву, онда лепо, поштено, Ви озаконите да више не припадате СПЦ-и, а оставите верне СПЦ у њиховој Православној вери досадашњој, од Отаца преданој. Доводите римо-католике да предају нашој деци, студентима на Теолошком факултету, ђацима у Богословији, а Владици Артемију, Православном епископу, не дате да говори на Скупу у Петровграду о злочинима римо-католика над Србима?! За кога Ви то радите?! Има ли овде Срба? – што рече амбасадор Конузин. Потцењујете интелигенцију сопственог народа! А, онда, кад најбољи из народа кажу отворено шта се дешава, њих прогоните, кажњавате, клевећете, изопштавате из Цркве!

Да ли стварно мислите да је казна која је дата на основу клевета и с предумишљајем- за рачун безбожних- да је она валидна?! Да ли стварно мислите да се Бог слаже са одлукама донетим на основу узурпације власти, из личних непријатељстава, са Вашим запушавањем уста онима који говоре истину, са одузимањем права Владикама који Вам нису истомишљени да проговоре, ућуткивањем тих претњама , уценама, забраном да свако ко није Владика Бачки не може да проговори, да су сви као мала деца?!

Ако мислите да друге Владике нису довољно паметне да проговоре нешто народу, како сте их онда изабрали да као владике руководе целим областима?! Значи, ако могу да Владичествују, могу и да кажу јавно шта се то дешава, и да одбране оно што је по Богу! Црква није КГБ, ни Ција, ни мафија. Кад је то било да Владике чува полиција од сопственог народа, који хоће да преда само један папир, петицију потписану од 14 500 људи?! Зар је то Јеванђелски? Господ је ишао за једном овцом, а Вас се не тиче шта 14 и по хиљада верника хоће да Вам каже?!

Шта сте Ви?! Богови на Олимпу, који су недодирљиви?! Зашто Православни верници не могу да Вам кажу ништа, кад нешто није у реду?! Али, све је то пророковано. То што Ви рашчините није рашчињено, пошто Ви имате тако крупне грехе, који по канонима заслужују свргнуће и рашчињење, и као такви, Ви, по канонима, немате право да судите другима, и Ваше одлуке нису валидне и важеће. „Богу се треба покоравати већма него људима.“ Кад се позивате стално на послушност Вама, као критеријум да ли је неко исправан у Цркви, зашто то исто не примените и на себе- да је мерило да ли сте исправни да ли Ви слушате Бога, Свете Оце, Васељенске Саборе, Свето Предање, савест, догмате?

Ако Ви не слушате, с којим правом себе сматрате валидним судијама, и с којим правом очекујете да Вам се сви клањају и када одступате од исправне вере, и када чините грехе, и кад не говорите по Богу?! У Срба нема папе, нико није безгрешан, и никог Срби неће поштовати као безгрешног да му безусловно аминују, осим Једног Бога. Никога Срби неће безусловно прихватити да слушају само зато што је у позицији Црквене власти, ако тај не живи како треба, и ако не исповеда исправно веру, и ако хоће нешто ново да уводи, и ако хоће да уведе СПЦ у јеретичко сабориште…

Мон.Стефанида

www.eparhija-prizren.org

___

Недеља Православља у Љуљацима

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г. Артемије служио је у Недељу Православља (13. март) свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, уз саслужење десетак свештенослужитеља. Светој Литургији је присуствовало бројно монаштво Епархије у егзилу и око 300 верника из свих крајева Србије. Сви они, вођени љубављу према јединој спасавајућој вери – Православљу, и према великом угоднику Божијем – Светом Василију Острошком, који је својом мироточивом икономтог недељног дана походио храм Светог Јована Крститеља, окупили су се у једном духу да Прославе победу Православља над јересима, и изразе своје сагласје са Светим Oцима седам Васељенских сабора.

У својој веома надахнутој архипастирској беседи Владика Артемије је говорио о победи Православља над иконоборачком јереси,при чему се осврнуо и на свејерес екуменизма, као збир свих јереси које је Црква осудила у ранијем периоду (беседа се у целини налази у прилогу). После Свете Литургије свештенство, монаштво и верни народ кренули су са иконама у Литију око храма певајући тропаре. После Литије одржан је молебан предвиђен за Недељу Православља, где су узнете молитве Господу за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне Цркве.

Остатак прилога са фото галеријом и видео прилозима погледајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/bogosluzenja/ljuljaci/253-nedelja-pravoslavlja-u-ljuljacima.html 

___

ГРЧКА ЦРКВА НЕ ПРИЗНАЈЕ БЕЗАКОНО РАШЧИЊЕЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

У В О Д

Грчка агенција Ромфеа објавила је пре 15-ак дана (25. фебруара) интервју са једним од „Тријумвирата" - Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем. Интервју је обавио уредник агенције Ромфеа г. Емилије Полигенис током заседања Међуправославне Припремне Комисије у Шамбезију.

Очекивали смо да ће неко од расположивих Гајогајића, Дејанристића и сл. похитати да „понаши" овај „смарагд" од мисли, идеја, порука, „чињеница", запажања, знања итд, и да га предочи нашој јавности као богато и скупоцено „јестиво".

У међувремену у грчкој јавности огласио се и Преосвећени Митрополит Пирејски Серафим, будући да је у поменутом интервјуу од стране Митрополита Амфилохија био директно прозван, и лукаво и неправедно оптужен-оклеветан за мешање у унутрашње ствари Српске Цркве.

Навикао је, изгледа, Високопреосвећени Амфилохије, у својој кући (Српској Цркви) да већ годинама може да чини шта хоће - гази каноне, подноси лажне кривичне пријаве, шири неистине и уноси забуну, прети и застрашује, да квари Веру од Отаца нам предану... и да притом оптужује по слободном нахођењу кога хоће и како хоће, за најразличитије, измишљене и недосањане кривице и недела, а да за то не претрпи никакве последице, него напротив, да и даље остане у части и уважавању какви приличе „сердарима и војводама". Навикао, па се залетео...

Митрополит Пирејски, како изгледа, није сматрао да „ради мира у Цркви" треба да попусти пред овако суровим и безочним јавним насртајем на своју личност и, пре свега, на архијерејско достојанство, те је 1. марта објавио Саопштење којим одговара на грубе и неистините оптужбе, упућујући још једном критичаре на чињенице које непобитно сведоче истину.

Имајући, дакле, у виду да нашој јавности није предочен поменути интервју Митрополита Амфилохија, и сматрајући да је, ради бољег разумевања одговора Митрополита Пирејског, потребно стећи макар делимичан увид у речено у интервјуу, изнећемо најпре основне идеје пласиране путем истога.

Српска јавност не би требало да буде изненађена реченим, јер је до сада, током протеклих година, имала доста прилика да упозна, кроз јавну делатност, поменуту личност.

Премда, остаје нада и потреба да се цео интервју за Ромфеу предочи српској јавности, како би се она упознала са „јунаштвом", са којим се наступа „на страни".

Интервју, који се састоји од девет питања, својим највећим делом посвећен је Преосвећеном Епископу Артемију (и, неизбежно, нашој маленкости).

С обзиром да се Митрополит Пирејски у своме Саопштењу осврнуо само на део који се односи на Српску Цркву, и ми ћемо се задржати у тим оквирима (укупно седам од девет питања).

Након кратког уводног дела који се формално односи на заседање Међуправославне Комисије у Шамбезију, одмах се прелази на питање писма подршке које је Митрополит Пирејски 7. фебруара 2011. упутио Епископу Артемију.

И одмах на самом почетку Митрополит Амфилохије оптужује Пирејског Серафима за „мешање у унутрашње ствари СПЦ". И додаје да је требало да пита Свети Синод и њих, Архијереје који знају грчки, о чему се ради, као што их је и прошле године послушао када се радило о нашем „случају". Да би му они „објаснили", очигледно, како стоје ствари, и дали му „упутства" како треба да поступа. Изгледа, није добро када размишља сам својом главом, и доноси самостално одлуке; ту су „тутори" и „патрони", који наступају са позиција ауторитета који имају апсолутни монопол над истином, и једино се њихова „истина", поручују, може сматрати аутентичном и веродостојном. То не извире, међутим, из еванђелског духа. А из кога онда? Да ли из полицијског, удбашког...?

Није ли слично било и са Епископом Артемијем, коме су се исти, „Архијереји који знају грчки", безочно мешали у Епархију, наметали му годинама своја решења у управљању и руковођењу Епархијом, мешали у његове духовне односе са његовим духовним чадима, и у односе његових монаха једних са другима... - ствари које су апсолутно недопустиве и забрањене свештеним Канонима, и колико неприхватљиве у духовном животу, толико показују и основно, елементарно, не само непознавање, него и одсуство постојања сваког искуства и „укуса" о истинском, аутентичном, непатвореном, нелицемерном, не-калкулантском, не-манипулаторском, не-шпекулантском духовном животу, молитви, подвижништву, врлинама... - у своме личном постојању и бивствовању, а утолико пре у духовном руковођењу других душа, и њиховом увођењу у свештене тајне Вере и живота по Христу, и вођењу путем спасења ка истинском и тихом пристаништу Христовог Царства, дарујући им притом, по неумитном и неизмењивом духовном Закону - спокој, тишину, мир, радост, надвладавање у борби са страстима и личним гресима, израстање у новога човека сазданога по Христу „у праведности и светости истине", уз истовремено одбацивање „старога човека који пропада у жељама варљивим" (Еф. 4, 22, 24)... - још у овом животу, на земљи, који проводимо у варљивом телу и похоти очију (1. Јн, 2, 16), и пре Другог Доласка Онога који је „Први и Последњи и Живи" (Откр. 2, 18-19) „на облаку лаком".

Неизбрисиво је из сећања безобзирно, безочно, бесрамно, безаконо, полицијско рекли бисмо, апсолутистичко, инквизиторско, тиранско и дикаторско дугогодишње вршљање и роварење бившег Епископа банатског, а затим херцеговачког, па Администратора жичког, итд, који данас нажалост многе више подсећа на „олупину", по Епархији рашко-призренској, уз неконтролисано клеветање надлежног Епископа, и наше маленкости, подбуњивања монаштва и свештенства против надлежне Епархијске управе, уношење смутње у клир и верни народ, кварења духовног живота и поретка у Епархији рашко-призренској...

Његово понашање - да ли би се могло назвати духовним? Његов живот - да ли би се могао назвати еванђелским? Његови принципи - да ли би се могли назвати светосавским? Или пре - полицијским, удбашким, уходничким...? Што не значи да није имао следбенике; итекако их је имао. И хвала Богу. Његово понашање било је усмерено на разарање основних принципа и поставки монашког живота, што значи заправо еванђелског живота - које је надлежни Епископ Артемије уградио, поставио и непрекидно учвршћивао, у темеље функционисања Епархије рашко-призренске - онако како су они изражени Предањем Цркве (видети рецимо Светогорски Томос из 1341. године).

У свом одговору Митрополит Пирејски се, међутим, „на посрамљење својих критичара", осврће на те догађаје од пре годину дана, када је послушао гласове који су долазили из Синода СПЦ, подсећајући у писму да је све било заправо сасвим супротно од онога како су му тврдили „Архијереји који знају грчки" (по Његошевој - „спуштавах се ја на Ваше уже, умало се уже не претрже, од тада смо виши пријатељи...").

Али, Митрополит Амфилохије се не задржава само на прекорима и оптужбама, него прелази у неку врсту јавних претњи, најављујући да ће Београдска Патријаршија због „мешања у унутрашње ствари Српске Цркве" деловати и према Синоду Грчке Цркве и према Митрополиту Пирејском, додајући да ће се они ускоро сусрести са Архиепископом Грчким Јеронимом „да му објасне о чему се ради".

Заокружујући наведену целину Митрополит Амфилохије поручује Грцима да треба да знају да „ако је неко волео брата Артемија, то смо ми, ми смо браћа већ 60 година и свагда смо се узајамно помагали, а изнад свега имамо заједничког оца светога Јустина Поповића".

Зна добро Високопреосвећени Митрополит да је већ одавно свима видљиво да у њима љубави, поготово према „брату Артемију", нема, јер сви већ годинама виде само мржњу. И да би му Грци зато врло лако могли пребацити да „који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи" (1. Јн. 2, 11), те да су стога и његове речи неверодостојне и неубедљиве. Стога и хита да објави наглас свету како они воле „брата Артемија", и да му све то заправо раде из „љубави"! Интересантно је овде приметити да прељубник кога су поставили на трон Епископа рашко-призренских (заправо вук у овчијој кожи - Мт. 7, 15) у својим „беседама" и „поукама" већ годинама прича највише о љубави! Један од „најубитачнијих" таквих примера био је на слави Епископа Артемија за светог Николу 2009. године, када је у својој „беседи" говорио о љубави, наглашавајући притом љубав према Епископу Артемију. Толику количину лицемерја, на којој би му позавидели чак и фарисеји који су хладнокрвно издали Христа, многи присутни тешко су поднели стоички, једва се одржавши на ногама. То лицемерје данас тежи да преплави Епархију рашко-призренску, да се увуче у сваки манастир, да се наметне у свакој парохији, да се упуже у сваки дом, да наметне себе као образац смирења, побожности, врлине, послушности Цркви, због којег ће свако уколико га не призна за таквог, и не саобрази се у личном животу њему, претрпети, од „смиреног и побожног", гоњење и прогон из Епархије.

Као што такође одлично зна Високопреосвећени Митрополит да је та „прича" о „заједничком оцу светом Јустину Поповићу" увек добро пролазила у Грчкој (и не само у Грчкој), и да је већ деценијама доносила жељене плодове. Али је ипак само „прича", која је услед безбројног, непрегледног, неуморног, незаустављивог... (чак и медији то нештедимице понављају годинама и годинама! и промовишу ученике оца Јустина! и приказују о. Јустина у позитивном светлу! како је дошло до такве промене? па он је деценијама био под полицијском присмотром, под персоналним праћењем - наравно дискретним и не лако препознатљивим, под строгом контролом, чак му је и кретање било ограничено, и боравак у Београду, утолико пре јавна реч у Београду...; како је затим дошло до таквих промена, да његови „ученици" слободно делују, живе, говоре, проповедају... у Београду? и да буду чак похвално представљани као његови ученици?) понављања, прихваћена као „стварност".

А о тој „љубави" према „брату Артемију" и то баш са „њихове" стране, доста је до сада и говорено и писано, те се нећемо на томе задржавати.

Остатак прилога можете прочитати на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/2011/247-odgovor-mitropolitu-amfilohiju.html 

____

Одслужена прва Литургија у катакомби у Београду

У недељу 6. марта у Београду, у капели посвећеној Преподобном Јустину Ћелијском, одслужена је прва катакомбна Литургија. Свету Литургију је служио настојатељ манастира Црна Река у егзилу Архимандрит Николај уз саслужење Јеромонаха Наума, старешине капеле. Поред прогнаног монаштва из Епархије рашко-призренске Литургији је присуствовало и око 300 верника из Београда и околине. Због ограниченог простора многи од њих су се за време Литургије налазили изван капеле. Хладно време и слаба чујност изван зидина капеле учинили су да се неки од верника, нажалост, врате својим домовима. На крају Литургије верном народу се надахнутом беседом обратио Архимандрит Николај (беседа се налази у прилогу). После Свете Литургије катакомбно братство које опслужује капелу приредило је пригодно послужење за све присутне.

Подсетимо се у овом прилогу да је прошле године на почетку Великог поста започео нови голготски период Епархије рашко-призренске и то разбојничким упадом новог администратора у тор оваца које припадају Владици Артемију. Намера је била да се из корена ишчупа сваки свето-предањски рукосад Владике Артемија. Невиђена медијска кампања и неславне активности администратора на самом почетку о томе су најбоље сведочили. Годину дана касније, милошћу Божијом, имамо радосни догађај - отварања још једног богослужбеног места Епархије рашко-призренске, и то у престоници. Овај догађај потврђује истину: Човек снује, а Бог одлучује. И заиста, тамни и мрачни синови из нашег народа су хтели да униште све што је Владика Артемије светосавски-ревносно узгајао у врту своје Епархије тридесетак година, а Бог је на чудесан начин његов врт проширио на целу Васељену. Хтели су да мноштвом лажи и клевета затрпају истину а Господ чини да она из дана у дан постаје све сјајнија. Хтели су да га учине усамљеним и заборављеним владиком у далеком Шишатовцу, а гле, Бог га све више чини свенародним владиком и даје му светињу у центру Београда, Хтели су да запуше уста праведничка, а гле, Господ у самој престоници кроз капелу Преподобног Јустина Ћелијског појачава његов светопредањски глас. Ко има уши да чује нека чује и нека прослави Господа у срцу своме.

Остатак прилога са видео прилогом и фото галеријом погледајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/bogosluzenja/katakombe/237-odsluzena-prva-liturgija-u-katakaombi-u-beogradu.html 

___

МОНАШЕЊЕ У ЉУЉАЦИМА УОЧИ СРЕТЕЊА

Велика благодат Божија која је обасјала Цркву Божију на Светога Саву и Света Три Јерарха, још једном је бљеснула у храму Светог Јована Крститеља у Љуљацима на Преславни Празник Сретења. Тог празничног дана, на Великој Вечерњи, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г. Артемије, замонашио је у чин мале схиме расофорну монахињу Јерусалиму (Филиповић), при чему је задржао њено старо име, и искушенице Зорицу (Ивановић), Митру (Андрејевић) и Радојку (Јанковић) давши им нова монашка имена Ангелина, Михаила и Харитина. Нове монахиње су пре прогона биле у сестринству манастира Грачаница а привела их је настојатељица манастира Кончул у егзилу монахиња Сара (Мосур). После обављеног пострига Владика се надахнутим беседом обратио вернима (беседа се налази у прилогу).

И у ово наше апокалиптично време монаштво стоји на бранику Православља. Број монаха, као што и ови наши извештаји показују, расте, и то у условима прогона. Са њим јача и отпор надирању безумних и свепагубних јереси екуменизма и папизма. Све ово је израз велике љубави Божије према српском народу који, докле год приноси жртву Богу у виду бројних и смирених монаха, може рачунати да ће остати народ Божији, народ Православни.

Остатак прилога са богатом фото галеријом и видео записима погледајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/bogosluzenja/ljuljaci/200-monasenje-u-ljuljacima-uoci-sretenja.html 

 
___

Молба благоверном народу Српском

„ЛИСИЦЕ ИМАЈУ ЈАМЕ И ПТИЦЕ НЕБЕСКЕ ГНЕЗДА,
А СИН ЧОВЕЧИЈИ НЕМА ГДЕ ГЛАВУ ЗАКЛОНИТИ"
(Мт. 8, 20)

Данас није могуће прочитати ове освештане речи, а не сетити се монаха са Косова и Метохије, који свим срцем, душом и умом заволеше духовног оца свога. Неки говоре да они имају неку кривицу, а у њима има само нелицемерне љубави. И та љубав је, очигледно, њихова једина кривица.

Сви они пођоше за родитељем својим, пођоше за оним ко им је сведок завета који Господу дадоше, за оним ко их у анђеоски лик обуче. Нису пошли од воље своје, него противничка рука отера их са њиховог прага. Сетимо се, јер сви смо ми били деца, где смо се најсигурније, најбезбедније и најлепше осећали? Зар то није било у наручју наших родитеља? Та Богом дарована веза, која је између родитеља и деце постоји, постоји и између Духовника и верних му чеда! И опет закључак: криви су јер имају љубави! Дођоше међу нас да својим светим молитвама помогну и да учине да се кандило вере не угаси, да подстакну пламен Православља који је почео да гасне.

Пођоше за оцем својим, да бар обитавају у близини његовој, да их у зимским ноћима греје молитва његова, да пију са пречистог извора вере, а када дођоше, авај мени! - својима дођоше, и своји их не примише (ср. Јн. 1, 11).

А ко су ти монаси? - Молитвеници, испосници, благе речи и нарави. Ходају овом грешном земљом, проповедају Васкрслог Богочовека Христа, иду у име Истине и Љубави, и воле свог духовног оца.

А сетимо се, браћо и сестре, ко држи ову земљу и нас на њој, ко нас ништавне спасава од заслужене пропасти - па управо молитве тих монаха! Зар нам је омилела она народна ко тебе хлебом ти њега каменом? Зар се под крововима манастира и конака не нађе ни један кровић под који ће молитвеник за народ склонити главу своју? О, сиромашна и убога земљо, када немаш ни склониште за једног слугу Бога Живога! Да ли плачу сада ктитори и задужбинари који подизаше силне задужбине да се у њима поје Литургија, када у тим задужбинама нема места за скромне монахе? Места нема, а нису претрпани.

Остатак прилога прочитајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/24-domaci/211-molba-blagovernom-narodu-srpskom.html 

___

Благодатни дарови Света Три Јерарха
Епархији рашко-призренској у егзилу

Три велика Јерарха Цркве Божије и учитељи монаха Василије Велики, Јован Златоусти и Григорије Богослов, на дан када их Црква саборно прославља, донели су епархији рашко-призренској у егзилу богате дарове из својих небеских ризница: новог клирика и четири нова монаха. Празнично светковање њиховог заједничког спомена у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима започело је Великим вечерњем на коме је началствовао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г. Артемије.

Преосвећеном Владици саслуживали су Јереј Небојша (Стевић), доскорашњи парох из Гаја (Епархија банатска), Јеромонах Варсануфије (Стошић), настојатељ обитељи, Јеромонах Иринеј (Ристић) и Јерођакон Дамјан (Ковачавић). Празничној служби присуствовало је бројно прогнано монаштво распете Епархије и око 500 верника из свих крајева Србије. На крају службе Владика је у чин мале схиме замонашио искушенике Драгана (Младеновића), Дејана (Стојановића), Марка (Јовановића) и Александра (Стопу) давши им монашка имена Василије, Григорије, Хризостом и Арсеније. Новопострижени монаси чланови су црноречког братства у егзилу а привео их је Архимандрит Николај (Николић), настојатељ у егзилу истоимене обитељи. После обављеног монашења Владика Артемије се присутнима обратио пригодном беседом (беседа се налази у прилогу).

На сам празник Владика Артемије је служио Свету Архијерејску Литургију у препуном храму Светог Јована Крститеља уз саслужење десетак свештенослужитеља. Међу њима се по први пут нашао свештенослужитељ који не припада прогоњеном монаштву. Ради се о Јереју Небојши (Стевићу), доскорашњем клирику Епархије банатске и, нешто раније, Епархије шумадијске, који и сам носи ране прогона од стране лажних пастира – нарушитеља Светог Предања. На Светој Литургији са Христом су се, кроз Свето Причешће, сјединили новопострижени монаси и бројни верници који су се за овај свети сусрет са Господом спремали постом, молитвом и исповешћу.

Остатак прилога са видео записима и богатом фото галеријом погледајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/bogosluzenja/ljuljaci/198-novi-klirik-i-cetiri-nova-monaha.html 

___

У силовитом насртају на темеље српског духовног и националног бића, на стубове српског идентитета и српске самосвојности, већ годинама, па и деценијама, врши се силовити, некада видљив и бруталан, некада перфидни и закулисни, покушај измене српског Предања, Светосавске Вере, вишевековног памћења српског народа.

Тај удар можда достиже свој зенит управо последњих година, на крилима замаха јунака нове октобарске, овај пут Петооктобарске, револуције, који од тада готово слепо, са мањим или већим одступањима од случаја до случаја, слушају своје господаре са Запада, који су их на власт довели, и који су их свим потребним средствима снабдевали.

У том циљу се у српско биће убацује још „ампула" са отровним садржајем, која нам стиже са Запада (након разних парада „поноса", „ријалитија", уз отимање Косова и Метохије, даље дробљење српских територија, фаворизовање муслимана, све отвореније унијаћење...), у виду прослављања некаквог „светог Валентина", уз приписивање томе „празнику" скаредних садржаја.

У наставку доносимо одличан осврт на ову нову, слободно се може рећи подвалу, са Запада, послат од стране Удружења Ћирилица, чија је борба за српско писмо и српска Предања до сада више пута осведочена.

Инфо служба

14. фебруар је до скора био један уобичајен датум у Србији и српском народу. Људи који су имали своје винограде, излазили су да их симболично орежу и обележе Светог Трифуна, свог заштитника. Тако је било, али времена се мењају.

Данас је 14. фебруар прерастао у један „значајан датум - дан заљубљених", када се млади широм земље окупљају на музичким концертима, или у њима омиљеним кафићима, да се провеселе и обележе овај дан. Случајно или намерно, 15. фебруар је нерадан дан, па га могу искористити за одмор од провода.

Тешко је установити како је и када Dan Sv. Valentina прешао нашу границу и постао прилика за показивање љубави према вољеној особи. Уселио се тихо и донео радост трговцима цвећа, слаткиша и ситних поклона, постао озбиљна конкуренција Дану жена. Задовољни су и угоститељи, концертне сале биће пуне, па ће и извођачи популарне музике такође бити задовољни. Не треба наглашавати да су и певачи углавном са Запада. Не иде прослава Sv. Valentina са Мирославом Илићем или Лепом Бреном. Потребно је да све буде на нивоу и у складу са цивилизацијским нормама, које је неко и негде поставио, а наше је само да следимо добро уходане путеве културне политике. Све је морало ићи својим унапред смишљеним током.

Тако је уведен паралелан систем вредновања у српском културном бићу, један дуализам личности, па је све могуће. Постепено је мењан духовни идентитет. Почело је средином прошлог века, насиљем према првом реду одбране српског националног бића, насиљем према једином српском писму – ћирилици. Смишљен је хибридни српско-хрватски језик и равноправност ћирилице и латинице. Толико су били равноправни да је данас остало два посто ћириличних натписа на јавним местима у Београду. Када је нестало Југославије, нестао је и српско-хрватски језик, али је остала латиница свеприсутна, а уз њу иде, између осталог и прослава Sv. Valentina, као још једног западног симбола.

Да смо били јаки у ћирилици и пружили отпор својим, хиљадама година старим, писмом, не би могао тако лако да продире страни утицај у ткиво српског духовног бића. Као што не иду Мирослав и Брена за Dan Sv. Valentina, још мање би ишла ћирилица. За неке је то однос напредног, Европског, и са друге стране заосталог, балканског менталитета.

Ко познаје историју, зна, да је та иста католичка црква чије свеце почињу да славе неки што се називају Србима, прогласила ћирилицу „ђавољим изумом", а Методија јеретиком. Не може се бити Србин, а користити у Србији хрватско писмо и промовисати хрватску културу. То је култура оних који више мрзе Србе, више него што воле сами себе.

Обележавати католичке свеце и писати латиницом, а причати да си Србин и славити крсну славу, исто је као и крстити се шаком, са пет прстију, а причати да си православан.

Да смо као народ држали се своје свете и мученичке ћирилице, научили би у школама о страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита у Сарајеву 1941, јер се успротивио усташкој забрани ћирилице, и одбио да замени печате на ћирилици. Онда би лакше уочили сваки покушај промовисања западне културе и обичаја, и препознали шта се ради.

Остатак текста прочитајте на адреси:

http://eparhija-prizren.org/sr/clanci/24-domaci/196-dan-sv-valentina-i-cirilica.html 

___

Нека се сваки врати Богу и себи,
нека нико не буде ван Бога и ван себе,
да га не би поклопила језива тама туђинска
са лепим именом и шареном одећом
Св. Владика Николај

„Сто четрдесет година је требало", како каже познати српски историчар, „сталног надчовечанског напрезања да се држава створи. Па, кад је створена, било је довољно двадесет година да, као последњи коцкари кућу раскућимо, праг развалимо и огњиште угасимо".

Ове реченице воде у размишљање о дешавањима кроз време у коме Христоносци страдају, кроз време када се урушава Предaње и сва Тековина на њему заснована. СрБију посматрам кроз ту призму. СрБију којој „земаљски моћници" не дају да има домаћина, већ за владаре доводе распикуће и безбожнике.

Христос је домаћин у СрБији просперитета, напретка, љубави, слоге. Христос је домаћин у СрБији која својим делима задивљује свет. Кад има Христа у себи СрБија је непобедива. Као у доба Немањића. Када је свака СрБска породица била мала црква и када је отац био домаћин у кући, а владар Домаћин у држави. А сви слуге Господу нашем, Исусу Христу. То је, на жалост, домаћинска СрБија које више нема...

Сада, у времену када од нас захтевају да «мислимо глобално, а делaмо локално», бујице обмана и лажи куљају из сваке поре јавног живота СрБије. Са екрана „националне" и свих осталих телевизија просипа се простота и скаредност, најжешће баш у дане Божићног поста, из новина нас бичују неморалом и огавностима сваке врсте, тела нам убијају немаштином и безнађем, а душе обманама и лажним учењима. Угрожене општим безумљем наше православне душе се грче и дрхте тражећи Спас и Утеху.

Душе траже Спас од безбожја које је преплавило планету, спас од лудила које се острвило на све што Богом живи и што се у Бога узда.

Свет, и моја СрБијица, све више постају тамница душа. Огреховљена. Запрљана свим нечистоћама које човек ствара... Вилајет у коме шљашти и бљешти голотиња тела и свакојаких страсти, у коме су људи заслепљени шареним ништавилом медија, заглушени децибелима дивље музике, а у коме је тако мало светлости за душу, за Веру у Господа, за Истинску Љубав. Тек по која жишка сакривена, прогоњена, запретана, од јавности скривана...

Када би Господ данас дошао, у чему би нас нашао?

„Су чим ћемо изић' пред Господа?"

СрБија располовљена кумовском секиром, официрском сабљом, крвавим ножем ... издајама и подвалама, лежи у каљузи изгубљених илузија и сопствене немоћи. Утрнула од очекиваних и неочекиваних удараца, утрнула од бола. Онемоћала. Окупирана.

Располућена СрБија, раСрБљена, понижена и згрчена...

Приземљена, за грех везана... грехом окована...

Видим и осећам кумову секиру... Крваво сечиво које кроз време пара душу и разум...

Видим официрску сабљу у Топчидерској шуми... и осећам крвави нож како се немилосрдно забија и касапи лице младог владара модерне СрБије...

Видим просјаке и богаље са највишим војним одликовањима после сваког рата наметнутог СрБству... са испруженом руком, згаслим очима и згаженим поносом... И данас их срећем... И видим националне горостасе који труну у казаматима туђинским, грчевито бранећи право на постојање СрБскога народа и право на одбрану...

И Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је, као Обреновићевац избачен из службе), пре него што је војничким знањем, вештинама и јунаштвом освојио звање СрБског војводе.

Гледам највећу јунакињу Солунског фронта, бесмртну Милунку Савић, носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, носиоца медаље Обилића и носиоца 2 ордена Француске легије части, како после Првог светског рата ради као чистачица... како клечи поред кофе са прљавом водом да би исхранила своју породицу – у тој истој Краљевини у чијем је ослобађању онако пожртвовано учествовала прерушена у мушкарца ... чак више пута рањавана...

Видим Небеску СрБију коју са земље СрБије закриљује облак срамоте...

Видим Оливеру како подноси турско ропство за султанову милост према њеној СрБији...

„Којекуде" видим и Карађорђа ... пред устаницима и ... у Радовањском лугу... и главу његову пред крвником, као главу св. Јована Крститеља на тањиру...

Видим Косово поље сво у црвеним божурима ... и сва поља по СрБији искићена црвеним божурима изниклим из крви, коју су по њима и за њих пролили најбољи синови овога народа...

И стид ме обузима... Стид којим би се могла да прекрије цела планета.

Гледам... Јуначке устанке и победе...

Чујем... струне гусала опомињу и подсећају... да свако срце уздрхти... и да крв јуначка проструји...

И СрБију разрушену и попаљену... Па СрБију уређену и расцветану као најлепша башта...

Видим јунаке Колубарске битке,

јунаке са Цера,

јунаке Кумановске битке,

Па СрБију у збеговима, расуту по Албанским гудурама,

СрБадију на Крфу, у Плавој Гробници...

јунаке са Кајмакчалана и срце др Арчибалда Рајса које са врха Кајмакчалана СрБље љубављу опомиње и преклиње ...

Видим све наше Видовдане и јунаке који су Видовданском светлошћу обасјани...

Јасно се виде тама и Светлост СрБије раздељене кумовском секиром.

„И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме".

А безбожни свет који је згазио СрБију упорно покушава да састави Светлост и таму, да сједини уље и воду, да уједини Истину и лаж...

Све вредно се данас у СрБији јавно руши и поништава. Све жртве се јавно бацају под ноге, све се гази... да би се разјединило Богом уједињено и ујединило неуједињиво...

Давне, 1910. године Дис је пророковао:

„Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања
....
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане."

Остатак текста прочитајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/24-domaci/193-moj-tamnicki-prozor.html 

___

Мој владика је први међу једнакима. Патријарх Србски. Нисам га бирала, тако ме је запало јер живим ту где живим, у Београду.

Кад сам постала свесна да је најбољи међу изабраним пастирима Господњим баш мој владика, тј. Митрополит београдско-карловачки итд. била сам задовољна и некако поносна. Не због себе, него на њега. Смирене речи, благог погледа, пастирске одговорности, аскетског живота. Патријарх (и) мој, Павле.

Тако сам осећала, мада не могу рећи да сам баш нешто знала о Вери, о јерархији, о црквеном устројству. Кад прође Кнез Михаиловом улицом, сви станемо и гледамо за њим, усхићени и збуњени, не знајући шта да чинимо, шта се уопште чини кад се сретне Патријарх. Како ли је њему било, да ли му је падало тешко кад види своју паству како не зна ни да га поздрави?! Како је Господ премудар, јер се многи од нас постидеше и почеше да се интересују за „оно" што је овај, очигледно свети, човек представљао...

Онда су нам га разболели. Па упокојили. На сахрани, гле чуда, васељенски екумениста. Онда му окренуше гроб тамо – вамо, и „изабраше" му наследника. Мог новог, још старијег у тренутку избора, владику. Онда искористише четрдесетодневни помен да поделе екуменистички билтен у 20 хиљада примерака. Штампа баш квалитетна, мора да много кошта. Садржај – јефтин памфлет, бар што се слика тиче. Патријарх Павле са Вартоломејем, са бачким, са Ивицом, са Борисом, са Хочеваром. Помислим, је ли ово нека шала у 20.000 примерака? Да ли ова прљава папска пропаганда заиста представља мог владику онако како га памти већи део Срба и православног света, најмање нас милион колико је било на поклоњењу и испраћају? Да ли ово треба да представља срж духовног живота једног Божијег Православног угодника? Оног који је пленио скромношћу, ишао по Београду пешице или трамвајем, који је папи рекао „добро нам не дошао"? Који је освојио масе нас који смо тек откривали своју, православну веру, сачувану у клицама захваљујући нашим бабама и дедама. А и родитељима, који су се ипак више плашили да не прославе Божић и Ускрс, него што су се плашили шефова и комшија комуниста. На славе се ишло у село код бабе, а потом у цркву, у време паузе.

А у цркви, Патријарх наш служи, литија око цркве Св. Александра Невског и најупечатљивији утисак на целој Литургији – поглед Патријархов током молитве. Поглед подигнут навише, срце и душа у том погледу који хрли Небу. Несвестан нас около, од којих мали број у то време уопште зна шта је Света Литургија, али осећа да се дешава нешто „неземаљско". Иза тог погледа није могла бити душа која би газила Свето Предање, вековни богослужбени поредак, или позвати папу да сврати и опогани Земљу Србску.

А онда добисмо у 20.000 примерака пропаганду какву нисмо имали ни о вери прађедовској закопаној под слојевима смрада комунистичког атеизма! Шта је „писац хтео да каже"? Да је Патријарх Павле био екумениста њиховог кова? Већ почиње да се осећа пажљиво скривани смрад ватиканске мржње. Аларми прорадише. А онда...

Ни следећег „првог међу једнакима" нисам бирала, а постаде (и) мој владика. Њега су, изгледа, изабрали они који су „бројали гласове". Ипак, буде ми лакше, посматрајући остале кандидате. Мада ипак са неком зебњом. Али решим да га „прихватим". Јер, ко сам ја да о томе судим, о томе да ли је све у реду, ако је новинарка-рођака, за коју сви треба да се молимо, још док је Патријарх био жив говорила да је нишки следећи? Неким се људима баш „јавља". Или им неко заиста јавља. Па кад већ јавише, Патријарх „оде", да не смета, а они обавише остало. „Изабраше" ми новог владику. Прилично старог, иако су најавили избор неког млађег. Ваљда су, Боже опрости ми, послали умолницу Духу Светоме кога да изабере. Или онај млађи не би могао да запамти спремљени говор, онако у полувремену.

Шта год да је – ту је. А беше и говор. Није нас дуго држао у неизвесности, ни у нади да смо „добро прошли". Потури нам папу од прве. Али после месеци фрустрације, болова у желуцу при сваком нападу на цркву (СПЦ), стрепње „шта ће бити", желела сам да верујем да после Патријарха Србског г. Павла, сваки наследник мора да је у незгодном положају. Па и овај. Није му лако, једва је и камилавку наместио и отресао са руке „високу" даму која не зна кад се шта ради и не ради, па полетела за благослов пре времена.

Онда, како сам уобичајила, иако једва стигнем после радног времена, одем на вечерњу у Саборну цркву и доживим пријатно изненађење. Прво. Друго није било пријатно. Дакле, појави се из олтара Патријарх лично! Присутнима, па и мени, да се не лажемо, драго. Мада је јасно да то није оно осећање као онда кад сретнем Патријарха Павла. Онда мој владика целива икону, баци поглед изнад народа и крене као кроз празну цркву. Неки се некако изборише да му целивају руку, препречили му пут, па није имао куд. Остали стоје у благој неверици. Пролази пастир поред стада свога као поред турског гробља. И, да не дужим, како тада тако и надаље. Оним „заблуделим" (да ли?) својим овчицама, које му већ месецима певају Псaлтир под прозорима, за све те месеце није упутио ни једну пастирску реч. Да греше, да су у заблуди, било шта. Да је бар бокал воде послао по врућини, или мало чаја кад удари мраз. Ништа. Има ваљда важнија посла. Мој(?) владика. Можда по Јерархији, по срцу – никако. Јер нас, „овце своје" ни не примети, ево већ годину дана. Нема кад, велике проблеме мора да решава, а народ не схвата. Како сам убрзо схватила, задали су му само две теме – папу и Владику Артемија. И он поче да испуњава своју дужност, заправо задатак. Силовито, младалачки, крете да „сређује стање". Шаргарепа папи, батина Владики Артемију. И тако до данас. Уз малу измену – шаргарепа народу, а њему следује и батина. Ал то касније, још му нису наредили. Тек опремају полицију.

Остатак текста прочитајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/24-domaci/192-moj-vladika.html 

___

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА www.eparhija-prizren.org

СВРГНУТИ АТАНАСИЈА!

У В О Д

У наставку доносимо текст г-на Жељка Которанина, познатог и врсног стручњака за канонско и црквено право, настао пре 10-ак година поводом повлачења са епископске службе бившег Епископа банатског, па затим херцеговачког А. Јевтића.

Текст својом актуелношћу плени и данас, посебно снагом аргумената и минуциозном анализом којом се непобитно доказује да г-н Јевтић није више Епископ, нити може имати епископске части и власти.

Осим г-на Жељка Которанина о овој теми писао је такође претходних година и др Миодраг Петровић, долазећи до истога исхода, сасвим извесно једино могућега и канонски исправнога и прихватљивога у наведеном случају.

Г-н Јевтић поднео је оставку 1999. године, тј. тачније речено она му је усвојена те године од стране Сабора СПЦ, премда је он тај захтев износио пред Сабор, и мољакао да буде ослобођен епископских обавеза, више година у претходном периоду.

Г-н Јевтић је на чудан начин желео да буде ослобођен епископских обавеза, али да му остане епископска власт и епископска част, тј. епископски чин и могућност богослужења, поучавања и одлучивања, тј. заповедања. Дивна жеља и пробитачна идеја.

Уредништво

Пре више од десет година правоверју смо се учили од тадашњег јеромонаха Атанасија (Јевтића), а у згради Београдске Патријаршије. И том приликом, толико заволесмо тога човека, који је све мерио мером Светоотачком, да смо били спремни поднети сваки терет за њега. Од њега научени да волимо правоверје, и данас му остајемо верни. Верни правоверју, а не човеку, и опет волећи човека, посебно њега – сада већ бившег Епископа Захумско-херцеговачког и приморског г. Атанасија, желимо да светлом светих канона осветлимо појаву „добровољног повлачења са положаја и службе епархијског Архијереја из здравствених разлога", како је своје удаљавање од епархијске службе назвао он сам, негирајући да је поднео оставку (в. Православље од 15. X. 1999. године, стр. 7).

„Оставка" или добровољно повлачење? „Оставка" Епископа јесте увек канонско питање, јер се ради о преступу који собом повлачи извргнуће (губитак епископске власти и благодати) дотичнога по правилима Цркве. Добровољно повлачење Епископа од епархијске службе, као нешто различито од „оставке", није познато канонима. Немајући канонскога утемељења, бивши Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије, своје добровољно повлачење образлаже обичајем у животу Цркве, помињући Светог Григорија Богослова и Светог Саву. Он толико истрајава на овој разлици, да супротна мишљења и написе назива недобронамерним нагађањима, или незналачким и злобним манипулисањима.Чему служи разлика (ако би уопште и постојала) између оставке и добровољног повлачења Епископа? Зар то није исто? Зашто канони налажу извргнуће за оног Епископа, који поднесе „писмену оставку", а наводни обичај допушта добровољно повлачење са положаја и службе епархијског Архијереја? Изгледа да обичај допушта Епископу да се повуче од саме епархијске службе, али не и од власти и благодати епископске, па ове може да задржи; док насупрот, канони управо одузимају Епископу власт и благодат чим поднесе „оставку", или чак и кад је не поднесе, али добровољно (ничим спречен) не заузме свој престо, и своју службу, или је такође добровољно (ничим спречен) фактички оставио своју катедру и службу и не враћа се за шест месеци. Изгледа да је „увођење" обичаја, и одбрана истог, заправо борба за оно мало части и власти Епископа без епископије, без своје Цркве.

Бивши Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије се сада на Косову понаша потпуно у складу са својим схватањем свога добровољног повлачења. Он се понаша као Епископ у туђој Епископији. Питамо се, зар му здравствени разлози, који су га онемогућили да паствује у Херцеговини, сада допуштају да се на Косову понаша као Епископ? Питамо се, није ли олако, боље рећи непромишљено повукао потез? Јер се сећамо да је пре десет година, у оквиру предавања, упозоравајући на то да наше свештенство губи елан, те да сваку прехладу користи као изговор за неслужење Литургије, рекао и ово: „Боље би им било да болесни дођу у цркву и да служе, па макар пали поред олтара мртви!".

Канонска начела

Епископ, након извршеног над њим епископског посвећења мора поћи да „заузме свој престо и на истоме свој првосвештенички опстанак утврди" (37. канон Трулског Сабора). Њему нема епископског опстанка изван свог трона, осим у случајевима гоњења и смутњи, односно у случајевима ненормалних политичких прилика због којих је морао да напусти своју Епископију, или због којих није могао да је заузме.

„Епископ, који је примио епископско посвећење и одређен је да буде предстојником народа, пак неће да се службе прими, нити пристаје да пође у повјерену му Цркву, такав мора бити одлучен, док се не принуди да се службе прими, или док потпуни... Сабор односну одлуку о њему не изрече" (17. канон Антиохијског Сабора).

Кандидат за Епископа, пре епископског посвећења даје на знање да добровољно прихвата епископску службу. Након посвећења, ако би се предомислио, и одбио да се прими службе и да пође у Епископију која му је поверена, дотични Епископ би морао „бити одлучен", све дотле док се не принуди да се службе прими. Остане ли упоран у неприхватању службе Епископа у Епископији за коју је и посвећен, тада такав мора да буде ван заједнице, тј. одлучен од црквене заједнице, уколико потпуни Сабор Епископа не донесе другачију одлуку о њему (в. Зонара, Атинска Синтагма III 158).

За прво одлучење, на напред наведеном месту, Зонара каже: „Онај ко је позван на предвођење народа, а не убеди се да прими службу, односно служење, нека буде изопштен, то јест одлучен све дотле док не прихвати".

Епископ није изабран да би управљао Епископијом само привремено након посвећења, него до краја живота. Зато Зонара и каже: „све дотле док је не прихвати". Другим речима:

„... пошто је једном примио на себе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држати, без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био..." (9. канон III Васељенског Сабора).

Остатак текста погледајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/autori/laici/zeljko-kotoranin/248-zeljko-kotoranin-ostavka-ili-dobrovoljno-povlacenje-episkopa.html 

___

Ко је следећи?

Таман смо дошли себи од интервјуа Митрополита Амфилохија, Грчкој агенцији „Ромфеа“, када нас је шокирао интервју својевољно умировљеног Епископа Атанасија. И то у сред поста. Изгледа да ђавоимани људи немају мира, па агресивно и безуспешно покушавају да обману Грчку јавност, а посебно Преосвећене православне Митрополите. Епископ Атанасије са својим „дриблерским“ покушајем није успео ништа. Ко ће следећи да да интервју за „Ромфеу“ можда кардинал Буловић? Међутим Грци се не дају обманути лако, а када „Јелин проговори из њега проговара седам Васељенских Сабора“, говорио је наш Свети Јустин Ћелијски. И верујем да су Митрополит Амфилохије, а и својевољно умировљени Епископ Атанасије остали потпуно поражени изјавом „Златоустог Јелина“ Серафима Пирејског а сада и Митрополита Серафима Китирског, који је објавио Посланицу за Недељу Православља, и тиме видно разбеснео Атанасија Јевтића, који је одмах позвао агенцију „Ромфеу“ и дао телефонски интервју. Кога он то покушава да обмане?

Митрополит Серафим Китирски у својој Посланици говори о свејереси екуменизма и о случају Епископа Артемија, за кога је рекао да је прогнан зато што није екумениста, такође се осврнуо на Светог Јустина Ћелијског који је рекао да су три највећа пада човечанства - Адамов, Јудин и папин.

Својевољно умировљени бивши епископ Атанасије је чак и оптужио Митрополита Серафима Китирскога да шири лажи. Атанасије без икаквог епископског достојанства које очигледно никада није ни имао, усуђује се да изјави да један Митрополит и то Грчки шири лажи.

Осврнућу се на инетрвју својевољно умировљеног епископа Атанасија. Његова се прича у суштини своди на „пресипање из шупљег у празно“, главни „адути“ његове вавилонске куле од карата су Архимандрит Симеон, новац, непостојеће финансијске малверзације. Такође у свом „фудбалерском“ стилу приказује Митрополита Серафима Китирског као жртву наводних лажи Архимандрита Симеона Виловског. Митрополит Серафим је довољно интелигентан човек, те он не може бити ничија жртва. Исто тако су Амфилохије, умировљени Атанасије и Иринеј Буловић покушавали да обману јавност и да је епископ Артемије такође „жртва“ Архимандрита Симеона Виловског. Прича о „жртви“ се понавља, и у очима читаоца постала је „бљутава“. У њу више нико не верује, а чак више нема сумњи међу онима који су били неутрални.

„Артемије четири године избегава да се појави на суду Св. арх. Синода“, каже умировљени своје воље ради, Атанасије и показује колико се он не либи ни лажи ни клевета. Очигледно је да се налази у тешком стању духовне болести и моралног посрнућа. Које су то четири године, и када је епископ Артемије био позван на било какав суд? Њему се судило без суда, а пресуде су биле без права на жалбу. Веома „хришћански“! Ово што се дешава код нас више подсећа на времена Шпанске инквизиције, а пошто наши екуменисти журе у загрљај папи, онда није изненађујућа чињеница да су попримили примесе инквизитора.

Остатак текста можете погледати на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/domaci/249-ko-je-sledeci.html

___

СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА И ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ

Митрополит Серафим Китирски о прогону Епископа Артемија

Митрополит Серафим Китирски објавио је за Недељу Православља Посланицу, коју су грчки медији пренели под називом „Свејерес Екуменизма и Епископ рашко-призренски Артемије".

У поменутој Посланици, након краћег историјског увода везаног за јерес иконоборства, као и навођења дела Апостолских Посланица које се читају тога дана на богослужењу, прелази се на приказ данашњег стања у Цркви, са једним освртом, најпре, на Папизам и Протестантизам и њихове догматске заблуде и новачења, као и на посветовњачење, које је све присутније, да би се затим прешло на приказ деловања јереси Екуменизма.

Митрополит Серафим јасно и недвосмислено исповеда истину, не наравно по први пут у овој Посланици, да је Епископ Артемије и даље канонски Епископ рашко-призренски, наводећи притом да је разлог прогона његова беспоштедна борба против свејереси Екуменизма.

У наставку доносимо део Посланице.

„Папизам, са својим догматским заблудама и новачењима и Протестанти, са својим непрекидним цепањима на стотине протестантских огранака и њиховим страховитим удаљавањем од једне и једине Цркве Православних, Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Христове Цркве Свештеног Никео-Цариградског Символа Вере, далеко су, нажалост, удаљени од еклисиолошког и богословског појма и одреднице Цркве, и отуђили су се од аутентичног Апостолског и Отачког Православног Предања.

Дух света и посветовњачење продрли су дубоко у ове инославне правце и конфесије, и непрекидно потресају њихове труле темеље бројним хомосексуалним скандалима, „хиротонијама" жена и хомосексуалаца, заједничким молитвама са инославнима и припадницима других религија, и скандализовањем Хришћанских савести.

Остатак посланице прочитајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/strani/251-mitropolit-serafim-kitirski-artemije-kanonski-episkop.html