pogledajte sledeci link:  Post/ Srpski

Молитва светог Јефрема Сирина

Г осподе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слузи Своме.  

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата  свога, јер си благословен у векове векова. Амин

 ___

Dusa ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za dusevne i telesne bolesti i zastita od svakog demonskog dejstva o cemu je sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod (tj. demoni) se izgoni samo postom i molitvom". Njime se dusa i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni zivot je nezamisliv bez posta.

 "Post je sve Svete rukovodio u zivotu po Bogu", kaze Sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Bozija u Raju bila je zapovest o postu, tj.o uzdrzanju. Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta.

Kao ato u grehu ucestvuje i dusa i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj postaje ocsienje tela, jacanje volje, uzdizanje dusa. Posteci, hriscani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje.

 Postoje:
visednevni postovi (Uskrsnji, Petrovski, Gospojinski - uoci Velike Gospojine i Bozicni) i
jednodnevni (svake srede i petka sem razreseih sedmica, Krstovdan uoci Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Pretece, Vozdvizdenije Casnoga krsta 14. septembra).

___

please see link to: Fast / English

Lenten Prayer Of St. Ephrem The Syrian

• O Lord and Master of my life! Take from me the spirit of sloth, faint-heartedness, lust of power, and idle talk.

• But give rather the spirit of chastity, humility, patience, and love to Thy servant.

• Yea, Lord and King! Grant me to see my own errors and not to judge my brother, for Thou art blessed unto ages of ages.

Amen.

___

On Fasting and Communion

by Serbian Patriarch PAVLE

What Holy Communion means to the spiritual life of a Christian is described in the  words of our Lord: "I am the living Bread which came down from Heaven. If anyone eats of this bread, he will live forever... unless you eat the flesh of the Son of Man and drink His blood, you have no life in you. Whoever eats my flesh and drinks my blood has eternal life, and I will raise him up at the last day. For my flesh is food indeed, and my blood is drink indeed."

With deep faith in these words of the Lord, the early Christians anxiously approached Holy Communion, not because of some requirement, but from an immediate awareness that there was no spiritual life without Him. Just as one is not ordered to breathe, but spontaneously knows that without air he would suffocate and die. The early Christians attended all the Sunday and Holiday liturgies and at the Deacon's invitation - with the fear of God and with faith, draw near , all the faithful lined up and received Holy Communion. They were convinced that they were attaining the deepest mystery of our faith and the holiest gift of God's mercy. They tried to approach the all-holy and most pure God in Holy Communion with purity of heart and soul.

They were called "holy" and they were truly holy for they protected themselves from every sin and they knew that "he who sins is a slave to sin", that sin turns a person away from God, corrupts the soul and makes it incapable of receiving Holy Communion. One who fell into sin would immediately raise himself up through confession, cleansing his soul so that he would not commune unworthy. "For he who unworthy eats and drinks the Bread and Cup of life drinks condemnation." At that time the early Christians kept all the tradition of the fast, understanding that fasting is a holy institution from the Old Testament. God ordered the fasting periods as an everlasting plan. In the New Testament Jesus Christ Himself fasted and taught His Disciples to fast. The Apostles and Saints also kept this. The fasting periods were practiced at certain times as needed and Communion was administered regularly in the fasting seasons as well as when meat and dairy foods were used. During the fasting seasons they fasted and communed, during non fasts, they ate and communed just like the clergy do today. In the early Church there was no special preparation for Communion, nor was a fast considered as the only means for Communion. The preparation for Holy Communion was life-long process of keeping the commandments and guarding against all sin.

see more please see link to: Fast / English

____

ПОСТИТИ ИЛИ НЕ ПОСТИТИ

Ми православни смо једини хришћани који се придржавају, или би требали да се придржавају, не само ускршњег и божићњег, већ и свих других постова у току године. Код Протестаната је пост потпуно укинут. Римокатолици посте врло мало дана у години и то под веома ублаженим правилима.

Када би хришћани увек живели и понашали се онако како је Богу мило, пост не би био потребан. Али они тако не живе нити се понашају. Због тога је пожељно и потребно да постоје макар неки периоди у нашем животу када се макар старамо да живимо истинским хришћанским животом. Дани поста су ти и такви периоди.

Живимо у једном друштву које жуди за задовољствима и где је све дозвољено. За многе хришћане, укључујући и православне, духовност је постала привремено и повремено занимање. Темпо нашег свакоденевног живота и наше интензивно бављење бригама овога света остављају нам мало времена које можемо посветити духовности. Због тога је за велики број хришћана, укључујући и православне духовност мало позната област.

Пост је одржаван у разним религијама и пре хришћанства. Осим хришћана пост је био практикован међу Јеврејима, муслиманима, Конфуцијнима, Индусима, Таоистима, Јаинистима и верницима других верских група. У Старом Завету се пост често помиње. У Новом Завету је забележено да је Господ Исус Христос постио (Св. Матеј 4:2), а постили су и Његови апостоли (Дела апостолска, 14:23; 27:33). У светоотачкој књижевности сачуваној у рукописима, налазе се сведочанства да су хришћански светитељи, мученици и свети Оци постили и учили о потреби и сврси поста.

Неки савремени хришћани запостављају телесни, други пренебрегавају духовни аспект поста, а неки и један и други. Световњаштво и задовољавање пожуда у нашем друштву су свакако један разлог. Други разлог је можда погрешно схватање поста као време жалости а не радости. Заборављају се речи Господа Исуса Христа који је рекао: А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, не да те виде људи да постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (св. Матеј 6:17-18). Треба запазити да наш Господ није рекао АКО, него КАДА постиш.

Телесни, спољашњи, видљиви пост, иако користан за здравље и самодисциплину, ако је без унутрашњег, духовног поста је пост фарисеја, и неће бити награђен. Смиреност и покајање цариника значили су више него телесни пост фарисеја.

И молитва је повезана са постом и обавезна је за хришћански пост. Пост без молитва је одржавање дијете. У Светоме Писму пост и молитва се помињу нераздвјно. У Делима Апостолским 13:4-5 забележено је ово о извесном броју пророка и учитеља цркве у Антиохији: А кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које их позвах. Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих и отпустише их. (Дела Апостолска 13:4-5)

У јеванђељу по светоме Луки 2:37, помиње се Ана, кћи Фануилова. Она је била присутна када је Младенац Исус Христос донет у храм и за њу пише да је била удова око осамдесет и четири године, која не одлажаше од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама (Св. Лука 2:37). Она није била формално хришћанка, али је била у Бога верујућа особа и служила је Богу постом и молитвама.

Исповест је била пратилац поста кроз векове. Господ Исус Христос је дао власт својим апостолима, а они су ту власт предали свештенослужитељима да опраштају грехове. Али како грехови могу бити опроштени ако нису исповеђени?

Има особа који се "растерећују" лежећи на софи код психијатора. Било би им корисније ако би се "растерећивали" на коленима пред исповедником. Психијатор може да им помогне, али он нема власт да им опрости грехове, а свештеницима исповедницима је та власт дата од Христа да могу опраштати, под условом да се онај коме се прашта покаје.

Наша исповест није потребна Богу. Он и без наше исповести зна наше помисли, речи и дела. Исповест је потребна нама да бисмо, кроз самоиспитивање пре него што приступимо да се исповедимо, открили наш истински духовни идентитет, а затим да се исповедимо и покајемо.

Господ Исус Христос је знао да је људска тенденција да траже и налазе погрешке и недостатке других, не обраћајући пажњу на своје. Зато је Он рекао: А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш? Или како можеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твојему? Лицјемере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега. (Св. Матеј 7:3-5).

У међуврмену, било да је време поста или не, није за нас касно да се одазовемо позиву великопосне стихире да учинимо себе бољим помоћу хришћанског поста:

Гле, дан спасења се приближава:

Свети, Велики, Драгоцени пост

кога је Господ установио.

Отпочнимо пост чишћењем

наших душа и тела од сваког зла,

ово су дани очишћења.

Ако смо грешии свађом или гњевом,

лажима или оговарањем,

завишћу или или крађом.

осуђивањем других или пијанством,

или блудом, или прождрљивошћу.

одбацимо, браћо,

сва зла дела која смо учинили

и пригрлимо искрено покајање

да бисмо се приближили Богу

помоћу честих молитава.

The Great Lent in Orthodox Christianity

In the life of the Church of Christ there are many institutes created and maintained to meet the needs of the people. Among these is the Great Lent which falls within the year-cycle of the life of the Church before Pascha-Easter. Lent is the period of time for self-examination by the believer; of putting on the spiritual armor of the Militant Church; of applying the riches of prayers and almsgiving; of adopting deeply the meaning of repentance; of atonement and reconciliation with God Almighty.

The celebration of the Resurrection of Christ does not fall on the same date each year, but according to the determination of the position of the moon and spring equinox, which is based on the original setting during the last Events of the life of Christ on earth. This 40-day period of Lent is a period of "abstinence" from foods, but primarily from personal iniquities. Abstinence from foods (fasting) alone is a means of attaining virtue; it is not an end in itself. During the period of fasting one makes a special attempt to evaluate his calling as a Christian; to listen to the voice of the Gospel and heed its commandments; to accept the constant invitation to enter Christ's Kingdom. It is an open invitation to everyone willing to enter; who believes in Christ and repents his iniquities; who makes an "about face" directly to Christ.

To accomplish this - Which is a year-round concern - the Christian Church, dating back many years, out of experience and according to the nature of man instituted certain days of prayer and fasting as steps in a ladder to help those who need guidance to reach this spiritual plateau. All of these steps must have genuine personal meaning to avoid becoming merely a habit and routine. Fasting encompasses the entire pious life of the Christian, as Christ proclaimed, that symbolizes a deep acceptance of His admonition to "repent". This can be achieved not so much in terms of time, but in deeds in love of God and one's fellow man.

During the period of the Great Lent the awakening of the spirit of man comes about through inspiration from the Head of the Church, Jesus Christ. It is a time of self-examination and preparation, and of taking an inventory of one's inner life. He and Christ know his exact condition. At this time one sees himself in the mirror of the Gospel - how he looks. One finds the means and ways to correct and improve himself. Lent is a period of time when one delves into himself with the light of the Holy Spirit in order to rid himself of the impediments which hold him back. It is a period when one strengthens his faith by more prayer and devotional life.

Let us then examine the meaning of fasting, which became an Institute of the Church. Fasting means the total abstinence from foods, as the original Greek word in the Bible, nesteia, literally means. The word fasting today is used for selection of foods and a limiting of their quantity. Fasting also can mean eating once a day bread, salt and water, after sunset. Although the period of Lent appeals to the function of man as a whole in repentance, self-examination, almsgiving, relationship with people with whom one is at odds, attitudes toward life, the abstinence from foods plays a vital role in the life of the Christian. The quantity and kinds of foods selected for this period of Lent help control carnal desires and develop discipline and a pious life. Fasting from foods is not a virtuous activity in itself, but a means for its achievement. But it has a distinct place in the life of the Christian, especially during the Great Lent.

THE MEANING OF THE FEAST DAYS OF LENT

Great Lent is a period of time when the people are more conscious of their spiritual character. The passages of the Gospels and the Epistles, the hymnology and prayers, the spirit of the Church - all endeavor to help the Christian cleanse himself spiritually through repentance. "Repent" is the first word Jesus Christ spoke in His proclamation to the people, as the epitome of His Gospel. Repentance is the main motivation of the Christian which acts to free him from sin. One's recognition of his sin, his contrition over it and lastly his decision to make an about-face change of his attitude are the steps of repentance. For one can learn to recognize iniquities from the Bible and the teachings of the Church. During the period of Lent the Christian is called to self-examination and self-control by the radiance of the Event of the Resurrection of Christ. This is why the Church designated such a period of time be observed before this great feast day.

Fasting in its religious setting is abstinence from food, always in relation to a religious event or feast. Fasting in itself has no meaning in the Christian Church, but has a role the attainment of Christian virtues. It is not to be accepted as a mere custom without a spiritual purpose. Fasting is understood as a means of temperance and sobriety, especially in relation to prayer, devotion and purity. It is also understood to be related to giving alms to the poor. The roots of fasting in the Christian Church are to be found in the Old Testament and the Jewish religion, both for certain days and certain foods. As a general rule, fasting precedes a religious feast. Many verses in the Old Testament refer to this:

"Thus says the Lord of Hosts: the fast of the fourth month, and the fast of the fifth, and the fast of the seventh and the fast of the tenth, shall be to the house of Judah seasons of joy and gladness, and cheerful feasts; therefore, love, truth and peace", Zechariah 8:18-19.

In continuation of the practice of fasting, the Christian Church determined the period of Lent to depend upon the great Feast of Easter, as set forth by the First Ecumenical Synod in 325. The Church determined the day on which the Resurrection of Christ would be celebrated, according to the conditions that existed at the time of this Event. Thus, the Synod set forth that the great Feast of Easter would be celebrated on: the first Sunday, after the full moon, after the Spring Equinox (March 21), and always after the Jewish Passover. Thus, this great Feast is a moveable date in the calendar. Therefore, Great Lent, which depends upon the date of Easter, also is moveable, each year being celebrated on a different date, (Sunday), depending on the above conditions.

The four weeks which precede Great Lent are considered preparatory, a forerunner to Lent. These four weeks, along with the eight weeks of Lent, are characterized by the Church as Triodion, meaning "thrice-hymns", a name which has no bearing on the substance of Lent itself:

The four weeks preceding Lent are known as: Sunday of the Tax Collector and Pharisee (from the Parable), Sunday of the Prodigal Son (from the Parable), Sunday of Meat (the Final Judgment), Sunday of Cheese (Adam's expulsion from Paradise);

The eight weeks of the Great Lent are:

First Sunday (Sunday of Orthodoxy),

Second Sunday (St. Gregory Palamas),

Third Sunday (Adoration of Cross),

Fourth Sunday (St. John of Climax),

Fifth Sunday (St. Mary of Egypt),

Palm Sunday through Holy Saturday and Easter Sunday.

THE SIGNIFICANCE OF GREAT LENT

Great Lent before Easter is when the Christian participates fully in preparing himself to praise and glorify his God as Lord and Savior. Great Lent is like a "workshop" where the character of the faithful is spiritually uplifted and strengthened; where his life is rededicated to the principles and ideals of the Gospel; where the faith culminates in deep conviction of life; where apathy and disinterest turn into vigorous activities of faith and good works. Lent is not for the sake of Lent itself, as fasting is not for the sake of fasting. But they are means by which and for which the individual believer prepares himself to reach for, accept and attain the calling of his Savior.

Therefore, the significance of Great Lent is highly appraised, not only by the monks who gradually increased the length of time of the Lent, but also by the lay people themselves, although they do not observe the full length of time. As such, Great Lent is the sacred Institute of the Church to serve the individual believer in participating as a member of the Mystical Body of Christ, and, from time to time, to improve the standards of faith and morals in his Christian life. The deep intent of the believer during the Great Lent is "forgetting what lies behind and straining forward to what lies ahead, I press on toward the goal of the prize of the upward call of God in Christ Jesus", Philippians 3:13-14.

____________________________________________________________________

Beloved brothers and sisters, what is the purpose of Great Lent?

The purpose of the Great Fast is the same as that of our entire life: the attainment of God's likeness. Last Sunday we heard about the Last Judgment, when at the 2nd coming of our Lord we will all be judged on the basis of our works of mercy — on the extent to which we have become like our merciful and loving God.

"The night is past, the day is at hand," says the Apostle Paul, "therefore, put aside the works of darkness and clothe yourselves in the armor of light."

The night is the life of this sinful world, life according to the flesh, life without Christ. The day is life in Christ, life in the Church, illumined by the Light of Christ. Great Lent is given us in order that we might obtain that life in Christ, that we might acquire the divine likeness.

And what "armor of light" does the fast give to us? What must we do to become children of light? First, we must remember that "by grace you are saved, through faith, and this not of yourselves" — and the Holy Church thus instructs us to humble ourselves and run to God for help. And during Lent, we should fervently run to the sources of Divine Grace given us in the Church: the Holy Mysteries of Repentance and Communion.

And this is not all. The Church also provides us with sources of Divine Grace which involve an effort on our part — and this is important, because salvation is impossible without the active participation of our own will. These are prayer, fasting, reading the Holy Scriptures and almsgiving. May the Lord grant that all of us would make proper use of this armor, of these means of acquiring the grace of God!

But the Holy Church also warns us: when using this armor – fasting, prayer, almsgiving — keep your eyes on God and on your own soul. Whether other people see your good works is not important. On the contrary, it is safer for you if all these works are done in secret, for our Lord says, " when thou fastest, anoint thine head, and wash thy face; That thou appear not unto men to fast, but unto thy Father which is in secret. Lay not up for yourselves treasures upon earth, where moth and rust doth corrupt, and where thieves break through and steal: But lay up for yourselves treasures in heaven, where neither moth nor rust doth corrupt, and where thieves do not break through nor steal."

Are others doing good? This is not our business. " Who art thou that judgest another man's servant? to his own master he standeth or falleth. Yea, he shall be holden up: for God is able to make him stand." And if your brother offends you, then forgive him. For our Lord says, "if ye forgive men their trespasses, your heavenly Father will also forgive you: 15 But if ye forgive not men their trespasses, neither will your Father forgive your trespasses."

May the Lord help us all to successfully struggle during this time of Great Lent, so that we might worthily meet the bright and glorious day of Christ's Pascha, so that we might worthily meet the end of our own lives, and so that we might worthily, by God's grace, meet Christ as His second coming.

Prva Nedelja Velikog posta: Čista - Pravoslavlja

Od samog pocetka Crkva je imala mnogo neprijatelja koji su se protiv nje borili ognjem i macem, nasiljem i novcem, ratom i perom, propagandom i knjigom, pocevsi od Izrailjaca, mnogobozaca i bezboznika rimskog doba pa do savremenih ateista. Ljudi su neprestano pokusavali da Crkvu zamagle svojim ogranicenim idejama, mislima, umovanjima i zabludama. Nasuprot svemu tome, Crkva je iz magle ljudskih zabluda izlazila uvek cista kao sunce iza oblaka, i dalje sve osvetljavala zagrevajuci ljudska srca i duse.

Na danasnji dan 843. godine, u devetom veku, za vreme blagocestive i svete carice Teodore i njenog sina Mihaila, a po odluci Otaca svetog Vaseljenskog Sabora, proslavljena je pobeda Crkve nad jereticima ikonoborcima. Milioni zrtava kroz 120 godina progona su pali za dokaz istine ikonopostovanja i rusenje jeresi idolopoklonicke koju jeretici izmislise svojim ogrubelim i ozemljenim umovima.

Kada je Bog sisao u ovaj svet, Gospod Hristos, On je postao vidljiv za sve ljude. I gledajuci Njega mi gledamo Zivoga Boga. On je zivi Lik Bozji u svetu. Ikona Bozja u svetu (Kol. 1, 15). I braneci tu zivu Ikonu Bozju u ovome svetu, Pravoslavna Crkva je odbranila coveka, odbranila coveka u Hristu. On, Bog, postao je covek, da bi u nama ljudima pronasao Ikonu Bozju, zivu Ikonu Bozju koju smo mi zatrpali gresima i strastima, unakazili je, izgrebali je svojim porocnim zivotom.

Zato je nedelja Pravoslavlja jedna vrsta duhovne smotre za sve clanove Pravoslavne Crkve. Ovo je dan kada svako od nas treba da se zapita: sta sam ja doprineo svojim zivotom i radom, sta recima, sta delima, sta posecivanjem bogosluzenja, misionarenjem, sirenjem reci Gospodnje putem crkvene stampe, sta prilozima crkvama i manastirima, sta milosrdjem i prastanjem - svome duhovnom uzrastanju i proslavljanju imena Bozjeg u ovome svetu?

Neka nam Bog bude na pomoci i neka nam da snage da budemo Njegovi istinski sledbenici. Njemu neka je slava vavek.

AMIN. 

___

Откуда пост и чему он служи ?

Пост је божанског порекла; Божја установа и наредба. Пост је рајска установа и заповест Божја ( 1. Мојс. 2. гл. 9. и 15–17. ст). Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и Пророк Мојсеј и други Пророци. Постили су и Апостоли и сви православни хришћани кроз векове.

Прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, слављење Тројичнога Бога и Његових Светих, дакле духовне је природе. За човека то значи уздизање душе изнад тела, духовно усавршавање. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење.

Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од рђавих мисли , жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на враћање свих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и заштита од сваког демонског дејства о чему је сам Спаситељ рекао: "Овај род (тј. демони) се изгони само постом и молитвом".

Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.

Први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве заповести Божје коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају "Од дрвета познања добра и зла не једите", а то је ништа друго до заповест о посту. Ту заповест Адам није одржао и истеран је из Раја. У нарушавању заповести о посту је и први грех. Зато и први подвиг човека којим треба да исцели и исправи први преступ јесте држање поста.

То је Господ показао примером својим четрдесетодневним постом у пустињи а затим дао заповест својим следбеницима рекавши: "Овај зли род ђаволски ничим се не може истерати, осим молитвом и постом". Зато је у нашем народу најтежи грех у последње време недржање поста, а из тог греха ничу и многи други. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења.

Шта значи пост за православног верника?

- Пост за православног хришћанина је једно од средстава која му помажу у
изграђивању свог спасења. Пост као уздржавање од извесне врсте хране на неко време постоји скоро и код свих других религија, и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се доста говори и у Старом и у Новом завету, што јасно показује да је пост божанска установа и одредба.

Отуда света Црква сматра пост као врло важну и значајну установу за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног спасења које је Бог поставио пред сваког од нас као крајњи циљ. Пост је, дакле, не само божанска наредба и одредба, него и божански начин живота.

Како је правилно да се пости и да ли је довољан и исправан само телесни пост?

- Телесни пост сам по себи, нити је довољан, нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од сваког греха, с једне стране, и чињење добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Кад пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли и срце од страсних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, руке од злих дела и ноге од кривих пута.

Телесни и духовни пост није могуће делити, као што је могуће телом бити сластољубив и душом богољубив. По речима Светог Симеона Солунског: "Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело, да би душа живела док угађања телу убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развију угађањем телу". Према томе, само телесни и духовни пост има велику вредност пред Богом.

Удружен са молитвом, пост представља "два крила којима се узносимо на небо". Пост и молитва су два најача средства у борби против сваког греха

Како се постови могу поделити по времену трајања и строгости?

Пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године, (сем такозваних трапавих седмица када се пост разрешава и у те дане). Једнодневни постови су и на дан Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља (11. септембра по новом календару), на Крстовдан (27. септембра) и навечерје Богојављења (18. јануара).

Вишедневни постови су они које је света Црква установила пред велике празнике и има их четири: Свети Велики (Часни) или Васкршњи пост пред Васкрс, који траје седам недеља, Божићни пост, пред Рождество Христово, који траје шест недеља, Госпојински пост, пред празник Успенија Персвете Богородице (28. августа), траје 15 дана и пост Светих апостола Петра и Павла (12. јула), траје две недеље и више, у зависности од датума Васкрса.

Преузето из Православља,
15. децембар 2000. године

О ИСПОВЕСТИ

У данашње време, наш народ и свако од нас највише пати и страда услед недостатка вере и наде у Бога. Због духовног немара и незнања постајемо подложни греху и заблудама. Под различитим околностима, нечисти духови користе прилику, да кроз људе и догађаје раслабе нашу пажњу и савест, а затим да у нама распале душевне и телесне страсти. На тај начин, мисли и осећања, речи и дела својом нечистотом помрачују ум и трују срце, те човек под њиховим дејством почне да заборавља на Бога или да верује како хоће, а тада се и душа и тело лако оскврњују и заробљавају грехом.

Иако у Светој Тајни Крштења Хришћанин добија опроштај свих својих сагрешења, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки Хришћанин што је могуће чешће исповеда своје грехе.

ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ?

Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у "огради црквеној". Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих греха има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.

Они се уопштено могу поделити на: маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству - убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).

Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?

Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и томе слично. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, подстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде (у овом животу), на Страшном суду Божијем.

КАКО СЕ СПРЕМАТИ ЗА ИСПОВЕСТ?

Момент покајања - Време је благопријатно и дан је очишћења. То је време када ми можемо да одложимо тешко бреме огреховљености, покидамо ланце греха и нашу душу угледамо светлу и очишћену. Али до тог блаженог очишћења не води лак пут. Ако си решио да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грхе, јавиће се мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих, јер непријатељи људског рода, сазнавши за нашу добру намеру на сваки начин желе да нас узнемире сумњама, помислима и страховима, али они исчезавају чим покажемо чврстину у својим намерама. Често се догађа да кад још нисмо приступили исповести, а душа наша слуша искушавајући глас:

''Да ли да одложим? Да ли сам се довољно припремио? Није ли сувише често?''.

Нужно је чврсто се одупрети овим сумњама. У Светом Писму читамо: ''Сине мој! Ако приступиш служби Господу Богу, припреми душу твоју за искушења, управи срце твоје и буди тврд и не збуњуј се кад те оне посете, припни се уз Њега и не одступај да би се на послетку уздигао'' (Сир. 2, 1-3)

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремом за следећу исповест. Благодат Божија која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно се чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере; Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Први корак онога ко се спрема за исповест мора да буде испитивање срца. Разумевајући морално стање своје душе, треба се старати и разликовати основне грехе од изведених, симптоме од дубљих разлога. На пример: ми уочавамо, и то је јако важно - расејаност на молитви, непажњу у време богослужења, одсуство интереса за слушање и читање Светог Писма...

А зар не произилазе сви греси од маловерја и слабе љубави према Богу?! Треба обележити у себи својевољност, непослушност, самооправдавање, нетрпљење прекора, неуступљивост, тврдоглавост... Много је, међутим, важније открити и разумети њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако ми примећујемо код себе стремљења да увек будемо у друштву, с људима, показујемо говорљивост, злоречивост, ако сувише бринемо о својој спољашњости и оделу, тада треба пажљиво истражити те страсти, јер се чешће од свега тако пројављује наша таштина и гордост.

Има још једно помоћно средство, које нас води познању својих грехова - чешће и посебно при исповести подсећати се на то за шта нас обично окривљују други људи, који живе уз нас - наши ближњи. Веома често њихове оптужбе, прекори и напади су оправдани. Но, чак ако се они нама чине неправедним, треба их примати са кротошћу, без љутње.

Пре исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио Тајни са неоптерећеном савешћу. При испитивању срца треба следити за тим, да се не падне у прекомерну умишљеност и ситничаву подозривост према сваком покрету срца. Стајући на тај пут, може се изгубити осећај за важно и неважно и заплести у ситницама. У таквим случајевима треба привремено оставити испитивање своје душе, те молитвом и добрим делима просветлити душу. Припрема за исповест није у томе да би се , по могућству, потпуно присетили свих својих грехова и чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања усредсређоности, озбиљности и молитве, при којем као при светлости постану видни наши греси. Истинско покајање и исповест имају велику моћ. Тако,

''Ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост'', вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту:

''У стању је исповест и огањ вечни да угаси''. ''Исповест је почетак спасења'', речи су светог Атанасија Великог.

Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога Свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински:

''Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу''.

А за успех покајања, Бог ништа не тражи, до срце скрушено и смирено. Бог од грешника ''не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији''