98. ГОДИШЊИЦА ЦЕРСКЕ БИТКЕ

Министарство рада, запошљавања и социјалне политике саопштава да
ће централна државна церемонија 98. годишњице Церске битке бити
обележена 19. августа 2012. године у 11.00 часова у оквиру спомен-
комплекса у Текеришу на Церу. Церемонију ће предводити државни
секретар Министарства рада, запошљавања и социјалне политике
Драги Видојевић.

Крај Спомен-костурнице у Текеришу биће положени ловорови венци
и одате државне и војне почасти. Венце ће положити представници
Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, висока делегација
Министарства одбране и Војске Србије, градоначелник Лознице,
представници Града Шапца као и представници бројних удружења
грађана.

***

Церска битка, који се одиграла током августа 1914. године,
представља једну од најзначајнијих и највећих победа Српске војске у
читавом току Првог светског рата. То је, истовремено, и блистав пример
тактички добро осмишљене и остварене војне операције.

Остваривши победу у знаменитој Церској бици припадници Српске војске
предвођени генералом Степом Степановићем пружили су пример безмерне
храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације
све до наших дана.

____

203. ГОДИШЊИЦА БОЈА НА ЧЕГРУ

Бој на Чегру, који се одиграо 31. маја 1809. године, представља један од најтрагичнијих оружаних сукоба у читавом раздобљу Првог српског устанка. Српски устаници, предвођени Стеваном Синђелићем, упркос херојског отпора нису успели даостваре победу у овом боју који је означио почетак слома устанка у Београдском пашалуку. Борећи се против надмоћнијег противника српски устаници пружили су примербезмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нацијетоком читава два наредна столећа.

____

95. ГОДИШЊИЦА СМРТИ
ВОЈВОДЕ РАДОМИРА ПУТНИКА

Радомир Путник, рођен 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, српски
војсковођа, војвода, начелник Главног Ђенералштаба Војске Краљевине Србије у
Балканским и Првом светском рату.
Радомиров отац Димитрије био је учитељ. Војничко звање стекао је на
Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби,
1903. године постављен је за начелника Главног Ђенералштаба. Творац је модерне
Српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких
задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је
поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове
војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске
и Први светски рат.

У периоду од 1912. до 1916. године налазио се на положају начелника Врховне
команде. После Кумановске битке 1912. године постао је први српски високи официр
са почасним чином војводе. Са грчког острва Крф 1916. године отишао је на лечење у
Ницу у Француској где је годину дана након тога, 17. маја 1917. године, умро.
Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и
II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније
деда Арсеније, досело са Косова и Метохије у Белу Цркву. Када су његовог деду, који
је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у

непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са
шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар
ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова
слуша. Ту особину задржао је кроз цео живот. Од оца, просветног радника, јчуо је
да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао
главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време
наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ
су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих.
Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз
војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник
чак и када је читао на том језику. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када
би га замолила мајка или отац.

Радомир Путник, први високи официр Српске војске са чином војводе био је један од назначајнијих војних заповедника и стратега у националној нововековној историји. Желећи да му се на сваку начин одуже на служење земљи његови потомци пренели су посмртне остатке војводе Радомира Путника из Нице и положили их у посебној гробници која се налази у оквиру комплекса београдског Новог гробља.

____

 Pismo poslao Mladen Bulut

Пјесма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац 

Тог Ђурђевдана је цијели свемир плакао над судбином српске нејачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила је у казамат обичан недужни народ:

Пише Вукашин Беатовић

Други свјетски рат је био ноћна мора за цијелу нашу земљу. Ни на једном педљу није било лако а Сарајево је и тада понијело изузетно тешко ратно бреме. Тај град је и у овом случају искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коју су се страну Богу окретали.

Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Ђурђевдан је!

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше.

Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град. Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника - од Вијећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби.

Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: "Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јаснеовац!".

На вагонима је писало "седам коња или четрдесет војника" а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске "Слоге" у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је:

"Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени - Ђурђевдан
је!"

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без зрака на малом простору збијени једни до других.

Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.

Бијело Дугме - Ђурђевдан је

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници - "Ђурђевдан је". Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке.

Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.

Нека је вјечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!

____

197. ГОДИШЊИЦА   ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

У историјском Такову крај Горњег Милановца налази се меморијални комплекс

посвећем догађајима из 1815. године када је Милош Обреновић, након празничног
богослужења у цркви-брвнари на Цвети, позвао окупљене угледне Србе да поново узму
оружје у руке и наставе борбу започету 1804. године под Карађорђем. Тиме је почео
знаменити Други српски устанак који је водио коначном крају турске власти на овим
просторима. У оквиру комплекса, поред цркве-брвнаре, налази се и музејска поставка која
је смештена у спомен-школи, дар краља Александра Обреновића, као и монументални
споменик који приказује кнеза Милоша у полагању заклетве пред устаничким првацима.
У Такову, 23. априла 1815. године, Милош Обреновић је на скупу старешина објавио
почетак новог устанка за ослобођење Србије од турске власти. После двомесечних борби
Турци су се задржали само у Београду и у неколико утврђених градова.
Вештим дипломатским преговорима Милош Обреновић је до краја 1815. године
закључио усмени мир с Марашли Али-пашом, по којем је признат за врховног српског
кнеза. Он је, мирним путем, пуних петнаест година постепено изграђивао аутономни
положај Србије у оквиру туског царства и своју власт у Србији.
Хатишерифом од 1830. године Србији је призната аутономија.

_____

ДАН ПРИМИРЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Дан примирја у Првом светском рату обележава се у читавом свету државним манифестацијама које се одржавају у петак, 11. новембра у 11:00 часова у знак сећања на 11. новембар 1918. године у 11.00 часова када је на снагу ступило примирје у Првом светском рату.

Република Србија се са поносом и пијететом сећа стотина хиљада цивила и ратника, невино и јуначких пострадалих у борбама за одбрану и ослобођење домовине током четири ратне године (1914-1918.) 

____

Стрелиште у Јајинцима код Београда представља највеће место страдања из периода Другог светског рата на територији Републике Србије. На том локалитету брутално је убијено више од 60.000 Срба, Рома, Јевреја, припадника НОР, антифашиста и свих оних који се нису мирили са окупацијом земље и који су пружали активан отпор окупатору.

У деценијама које су уследиле, а посебно током неколико претходних година, Спомен-парк ''Јајинци'' постао је место окупљања Београђана и њихових гостију који гробна поља, у оквиру којих почивају посмртни остаци више од 60.000 невино пострадалих, не ретко користе као излетиште, место за бављење спортом и забаву.

Спомен-парк ''Јајинци'' је место злочина, место опомене, сећања и незаборава.

Наш заједнички однос према Спомен-парку ''Јајинци'' јесте огледало наше људске и историјске свести, нашег заборава и мањка бриге о локалитету који сведочи о монструозним и масовним убиствима невиних.

Спомен-парк ''Јајинци'' поново треба да постане место сећања у коме влада тишина и осећај поштовања према десетинама хиљада жртава које су ту ликвидиране. Наша је заједничка обавеза да Спомен-парк ''Јајинци'' очувамо од даљег пропадања, девастације и нарушавања од стране несавесних појединаца, као и да очувамо достојанствено сећање на све невино пострадале на том локалитету.

Одговорни смо, као појединци и друштво, да памтимо своју прошлост и тиме стварамо здраве темеље за будућност. Приврженост антифашизму, слободарству и родољубљу нераскидиво је повезана са потребом очувања достојанственог сећања на све невино пострадале у оружаним сукобима у прошлости. Спомен-парк ''Јајинци'', стога, има посебан значај и улогу у процесу нашег историјског сећања. 

___

151. ГОДИШЊИЦА СМРТИ  КНЕЗА МИЛОША ВЕЛИКОГ

Кнез Милош Велики (владао од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године) био је један од најзначајнијих нововековних српских владара. За предводника Другог српског устанка изабран је на Цвети, 23. априла 1815. године, у Такову крај Горњег Милановца.

Владавине кнеза Милоша Великог обележило је постепено успостављање аутономије Београдског пашалука у оквиру Османског Царства, као и завођење личне власти и сукоби са политичким противницима. Био је велики противник доношења устава који би ограничио његову до тада апсолутну власт у Србији. Након што је 1835. године усвојен Сретењски устав унутрашњеполитичка криза у Србији почела је да се захуктава да би кулминирала 1838. године проглашењем тзв. Турског устава и абдикацијом кнеза Милоша до које је дошло 1839. године.

Након свргавања кнеза Александра (Карађорђевића), кнез Милош се по други пут нашао на српском престолу и то од 1858. до своје смрти 26. септембра 1860. године. 

___

Србија не заборавља:

Сећање на припаднике аустралијске и канадске медицинске мисије у Првом светском рату

Др Стела Мајлс Френклин (1879-1954) и др Агнес Бенет (1872-1960) спадају међу најистакнутије личности из Аустралије које су током Првог светског рата, а посебно током борби на Солунском фронту, деловале као припаднице аустралијске војномедицинске мисије у јединицама Српске војске. Поред њих, вреди подсетити и на др Лилијан Купер, др Мери Бедфорд, др Алис Герис и Оливу Кинг које су деловале у оквиру болнице Организације жена Шкотске, смештеној у Солуну.

Специфичан је и вредан подсећања подвиг др Харли која је погинула пружајући помоћ рањеним српским ратницима током борби у околини Битоља, а сахрањена као једина жена у оквиру комплекса Српског војничког гробља у Солуну (Република Грчка).

По повратку у Аустралију др Стела Мајлс Френклин написала је роман под насловом ''Six Months with the Serbs'', као и дирљиву песму у прози ''Where the Ambulance Travelled''.

Истовремено, током првог светског рата, а псоебно у раздобљу борби на Солунском фронту, међу Србима је деловала и бројна канадска војномедицинска мисија у којој се налазио и потоњи канадски премијер и добитник Нобелове награде за мир Лестер Пиерсон.

Већ током Првог светског рата регент и потоњи краљ Александар Први исказао је посебну захвалност припадницима аустралијске и канадске војномедицинске мисије који су деловалу међу Србима.

Деведесет три године након окончања Првог светског рата, Министарство рада и социјалне политике Владе Републике Србије одаје дужно поштовање и са пијететом се сећа свих храбрих и пожртвованих чланова војномедицинских мисија из Аустралије и Канаде који су током сурових борби на Солунском фронту пружали неопходну здравствену помоћ рањеним и оболелим припадницима Српске војске, али и избеглом цивилном становништву.

Њихов подвиг раван је херојству наших предака показаном на оружаном пољу. Спасавајући животе ратника и цивила они су показали несебичну љубав, разумевање и саосећање са припадницима једног европског народа.

Подстакнути потребом да очувају достојанствено сећање на ове великане, потомци некадашњих српских ратника из Првог светског рата поставили су 1990. и 2007. године спомен-плоче на фасади здања Српског лекарског друштва у Београду посвећене сећању на храбре и хумане Канађане и Аустралијанце. 

97. ГОДИШЊИЦА ЦЕРСКЕ БИТКЕ

Церска битка, који се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих победа Српске војске у читавом току Првог светског рата. То је, истовремено, и блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције. Остваривши победу у знаменитој Церској бици припадници Српске војске предвођени генералом Степом Степановићем пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације све до наших дана.

За успешно заповедање у војним операцијама које су довеле до победе Српске војске у Церској бици регент Александар одликовао је генерала Степу Степановића титулом војводе. 

___

205. ГОДИШЊИЦА БОЈА НА МИШАРУ

Бој на Мишару, који се одиграо 13. августа 1806. године, представљао је једну од најзначајнијих победа устаника над јединицама регуларних оружаних снага Отоманског Царства. Предвођени вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су том приликом однели бриљантну победу која је учврстила положај устаника и драматично угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

Опеван у древним епским јуначким песмама, бој на Мишару временом је постао део националне историје и митологије чувајући на тај начин сећање на мишарске јунаке и велику победу над Турцима коју су остварили.

Одигравши се након боја на Иванковцу (18. август 1805.) који је уједно представљао и прву победу устаника над регуларним јединицама Отоманског Царства, бој на Мишару претходио је још једној великој победи Карађорђевих устаника - боју на Делиграду (3. септембар 1806.), као и ослобођењу Београда (9. јануар 1807.). Ови успеси означили су преузимање власти устаника над највећим делом

Београдског пашалука, као и привремени војнички слом Отоманског Царства у тој балканској области.

У самом центру села Мишар код Шапца 1906. године, поводом обележавања јубиларне стоте годишњице боја на Мишару, подигнут је споменик а у наредном периоду и здање музеја са поставком која приказује сам бој, догађаје који су му претходили, знамените учеснике ове велике битке, као и његове последице. Витки споменик, укупне висине 633 цм, који се завршава скулпторалном композицијом двоглавог орла, подигнут је средствима Дриносавског кола јахача ''Кнез Михаило''.

Године 2006, поводом обележавања јубиларне 200. годишњице боја на Мишару, Министарство рада и социјалне политике у сарадњи са Градом Шапцом, а по пројекту стручњака Завода за заштиту споменика културе - Ваљево омогућило је свеобухватну обнову самог споменика, здања музеја, као и сеоске школе у Мишару.