Широм Србије, под традиционалним називом Бојoвићеви дани, у организацији Савеза потомака ратника Србије од 1912-1920, одата је пошта војводи Петру Бојовићу. У парку код Каленићеве пијаце, на Врачару на коме је и живео, налази се његов споменик, око кога су се окупили потомци српсих ратника са Врачара, Звездаре и Вождовца. Савез потомака ратника Србије од 1912-1920 године основан је 15. септембра 1919. године под називом Народна одбрана, мења назив у Савез.

(photo & info: Sinisa Mijatovic)

БОЈОВИЋЕВИ ДАНИ

Широм Србије, под традиционалним називом Бојoвићеви дани, у организацији Савеза потомака ратника Србије од 1912-1920, одата је пошта војводи Петру Бојовићу.

У парку код Каленићеве пијаце, на Врачару на коме је и живео, налази се његов споменик, око кога су се окупили потомци српсих ратника са Врачара, Звездаре и Вождовца, међу њима и 90-годишња Смиља Баста, најстарији члан. Љубинка Јунговић прочитала је своје стихове :

„Путниче, кад прођеш поред овог споменика,

стани, прекрсти се и реци :

Слава борцу за слободу !“

Литерарно надахнуто обратио се Гојко Шашић, док је о животу и делу Бојовића говорио господин Петронијевић из Републичког одбора Савеза. Скупу се прво обратила Мирјана Санчанин Матејић, секретар Општинске организације Врачара војвода Петар Бојовић, а затим су венце и цвеће положили Тијана Благојевић – у име општине Врачар, професор Гајановић – у име Градског одбора Савеза и госпођа Милена Харамбашић у име Републичког одбора Савеза.

Савез потомака ратника Србије од 1912-1920 године основан је 15. септембра 1919. године под називом Народна одбрана, мења назив у Савез, наставља традиције ратника ослободилачких ратова Србије, рад и активност темељи на патриотизму и родољубљу према свом народу и отаџбини. Дан Савеза је 3. јануар, када је донета одлука о настављању традиција Народне одбране и одлучено о одржавању Конгреса учесника Балканских ратова и Првог светског рата 15.9.1919. године. Савез потомака ратника Србије од 1912-1920. године чине 24 окружна и 3 градска удружења потомака ратника на простору Србије и удружење потомака ратника Србије од 1912-1920. у Француској, као и секција „Poali D Orijent“, коју је Источни меморијал Француске основао у сарадњи са Савезом у Србији. Савез наставља традиције Народне одбране, основане 1918. године после анексије Босне и Херцеговине, реафирмисане 1919. године на Конгресу учесника Балканских ратова и Првог светског рата, односно Удружења носилаца Албанске споменице, носилаца Карађорђеве звезде, учесника пробоја Солунског фронта, добровољаца ослободилачких ратова и 1300 каплара. Слава Савеза је Ђурђевдан, химна Савеза је „Марш на Дрину.“

Савез ради на развијању и јачању традиција наше славне прошлости, са тежиштем на периоду од 1912-1918. године, кроз одавање поште погинулим, и умрлим ратницима, обележава годишњица значајних догађаја из историје српског народа, одржава академија, предавања, посета местима и споменицима историјског значаја, у циљу развијања витештва, јунаштва и самопоштовања, као узвишених особина и врлина, које су красиле војнике и старешине српске војске и народа; подржава и популарише издавачке делатности, са темама ослободилачких ратова Србије, прилупља материјале и средства за издавање књига, албума и других публикација из живота, борби и подвига српске војске у њеним ослободилачким ратовима и у том циљу остварују сарадњу са командама и јединицама Војске Србије, органима власти и институцијама.

Српски војвода из Првог светског рата, Петар Бојовић је поеклом из племена Васојевића. Рођен је 16. јула 1858. године у селу Мишевићи, општина Нова Варош. Гимназију је завршио у Београду и ступио у Војну академију 6. октобра 1875. године. Произведен је за артиљеријског потпоручника 1880., за коњичког поручника 1883., за генерал-штабног капетана 1. класе 1891., пешадијског потпуковника 1897., генерал-штабног пуковника 1901., генерала 1912. године. Командовао је у миру пешадијским пуком, пешадијском бригадом, дивизијском облашћу, коњичком дивизијом, трупама нових области. Био је начелник штаба дивизијске области у два маха, помоћник начелника штаба активне војске, помоћник и заступник начелника и начелник Главног генералштаба, начелник штаба Главне војне инспекције и начелник Општег војног одјељења Министарства Војног. Одликован је: Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1936. године), Француским орденом Легије части (1936. године). Током ратова одликован је више пута највишим српским и савезничким одликовањима.

У рату против Турске 1876. године, као питомац Војне академије, био је у штабу Врховне команде, у наставку рата 1877. до 1878. године, као питомац Војне академије, био је у батерији на дужности подофицира. У Српско-бугарском рату, 1885. године, био је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије. У Првом балканском рату 1912-1913. године био је начелник штаба Прве армије, која је извојевала велике победе у Кумановској и Битољској бици. Учествовао је у мировним преговорима са Турском, одржаним у Лондону 1913. године, као војни стручњак у делегацији срспке Владе. У Другом балканском рату, 1913. године, против Бугарске био је начелник штаба Прве армије, која је однела победу у бици на Брегалници. У Првом светском рату, његова Прва армија је претрпила велике губитке у бици на Дрини 1914. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је заменио армијски генерал Живојин Мишић. У јануару 1916, именован је за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра. Ту позицију је задржао до јуна 1918, када је дао оставку на то мјесто због несугласица са генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта. Поново је преузео положај команданта Прве армије, која је прва пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га је 26. септембра одликовала титулом Војводе за његове заслуге током рата. Војвода Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд.

Године 1921. именован је за начелника Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. се повукао из активне службе. На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног команданта Краљевске Југословенске војске, младог краља Петра II, и после њеног пораза у Априлском рату вратио се у Београд.

Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: „Вод патроле“, „Васпитање војника“, „Метода за решавање тактичких задатака“, „Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила“, „Одбрана Косова поља“ (1922). Превео је „Тактику“ од Бријалмонта.

Петар Бојовић је умро у Београду 20. јануара 1945. године. Током Другог светског рата је био у немачком заробљеништву у Београду, „под непосредном немачком контролом”, како пише у његовој биографији.

Према сведочењу др Павла Милошевића, Бојовићевог комшије из Трнске улице, комунисти су, одмах по освајању Београда, ухапсили Војводу Бојовића. Комунистима је сметало његово славно име. За њих, Војвода је био један од највећих носилаца „великосрбског хегемонизма”. По Милошевићевом сведочењу, двоје његове деце, сина и ћерка, такође су затворени и мучени, па су, по изласку из затвора, трагично изгубили животе, а треће дете, сина Добрицу (Добросава), комунисти су касније ухапсили и убили. Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварење задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗН-е у затвору, пуштен је само кући, у Трнску бр. 25 на Врачару, да умре. Пред саму сахрану, ОЗН-а преко Радио Београда објављује вест, да ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану Бојовића на Новом гробљу, биће ухапшен и кривично гоњен. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, превезен је таљигама на Ново гробље, сахрањен је скромно, 20. јануара, на неугледној и запуштеној породичној гробници, парцела 6, гроб 68111.

Зна се да победници пишу историју, али зар су морали на овакав начин. Мучеништво и слава Војводе Петра Бојовића надживело је историју. Слава му !

Синиша Мијатовић