ПЈЕР  У СКАДАРЛИЈИ 

Скадарлија  је место у коме се живи за живота и живи после смрти. Изложба академског сликара Петра Станисављевића-Пјера, десет година после смрти, у  кући Ђуре Јакшића, најбоља је потврда да Скадарлија не заборавља људе који су јој великодушно поклонили део свог живота. Подсећање на његово сликарство, стицајем спортских околности светског првенства, добило је форму ликовне шаренице. Данас, када се цело човечанство бави фудбалском игром, прилика је да се представи једно особено сликарство, које је било посвећено фудбалаској игри. 

Петар-Пјер Станисављевић рођен је 1924. године у Јабукову код Владичиног Хана. Дипломирао је на академији Примењених уметности у Београду у класи  професора Винка Грдана. Као члан УЛУПУС-а излагао је на бројним  самосталним и групним изложбама, а његове слике налазе се у бројним институцијама и приватном власништву. Умро је 2000. године у Београду. 

Атрибуција  његовог сликарског рукописа и реконструкција његове стваралачке артикулације увек је за историчаре уметности иницијални проблем, 300 створених дела, деценије преданог рада, говоре о томе да је Пјер као уметник успео да спроведе своје лично схватање примењене уметности, из области сликарства на најбољи начин. Његов опус био је темпиран у неку далеку прошлост и оно доба рађања кубизма. Пјер је успео да своје схватање кубизма оплемени богатом колористичком експресијом, што је свакако био лични допринос оном кубистичком схватању, већ превазиђене, искључиво локалне витражне уоквирености. Пјеров јужњачки колорит који „жари и пали“, била је та уметничка интонација коју је Пјер лично изнедрио, и за коју се целог живота борио. Тако је уз помоћ његовог колорита, на одрежен начин, мртва Византија на српском тлу поново оживела својим средњовековним богатством за један нови и последњи незаборав. 

Док плакат о изложби на прозору куће Ђуре Јакшића прави мост између различитих генерација, Скадарлијом се разлеже музика, чују се староградске песме, продају се рукотворине младих примењених уметника, дели се бесплатно пунч уз шпанску музику и песму, продају слике, жива легенда Скадарлије, Жика са својом шареном торбом, свира туристи на две фруле у четири гласа наше мелодије, Скадарлија живи свој живот, не као некада, онако боемски, више младалачки, живо и весело. Манири лепог понашања нису се изгубили. Келнер је убрао цвет из саксије, пришао, наклонио се и честитао бака Мари, староседеоцу Скадарлије, која је седела на клупи, њен 82. рођендан. Скадарлијска школа из доба боемије потврдила је по ко зна који пут да није све у новцу. 

Крајем  19. и почетком 20. века Скадарлија важила је за центар окупљања боемских кругова града. Овакву репутацију може да захвали највише гостима легендарне кафане Дарданели, који су се, након њеног рушења 1901. године, расули по осталим бројним кафанама у улици. Ако је Париз престоница света, Монматр је престоница париза, ако је Београд раскрсница светских путева, Скадарлија је његова душа. Скадарлија је незаборавна, најлепша прича старог Београда. Она стара, романтично-боемска Скадарлија из албума успомена дарује нам многе занимљиве приче и анегдоте о нашим и светским уметницима, који су истицали да су тамо „своје најлепше дане, проживели ноћу !“

Њен најзнаменитији становник, великан српског песништва  и сликарства, Ђура Јакшић, често  је у кафани Три шешира, при весељу међу окупљеном боемијом, истицао несташну поруку :

„Још  дим један, једну чашу,

Једна песма, једна сека !

П` онда збогом тамбурашу !

Збогом, крчмо, занавека !“

Скадарлија, у центру, срцу Београда, више од века проноси славу старобеоградске  боемије, који су одавно заступљени у историји српске литературе и ушли у школске читанке, енциклопедије или лексиконе. Заједно са књижевницима оживљавању скадарлијских легенди допринели су популарни глумци, попут незаборавног Чича Илије, који је испијајући омиљене кригле пива код „Три шешира“ или „Два јелена“, у касним сатима држећи окупљеним гостима „слово“ волео да се присети ранијих дана :

„Скадарлијо, љубави моја, где су стари пријатељи ? Дорћоле, у њеном комшилуку, детињство  моје, данас те више не препознајем... Нема више узаних улица и ћепенака, нема пространих башти и пољана, све је прогутала ала што је зову цивилизација... Данас ничега нема, све је безбојно, осим наше Скадарлије !... Од некадашњих башта, демирли-пенџера, доксата, кривудавих сокака и ћепенака, остадоше само пусте и празне улице. А једино је увек пуна и весела моја Скадралија ! Као чувени пивопија дижем ову криглу са жељом да поживи док је света и века !...“

Скадарлија  је као сећање на ранија времена, поред  свог најзначајнијег споменика, куће Ђуре Јакшића, задржала фењере и древну, џомбасту „турску калдрму“, којој је чувени творац Орфеума, Брана Цветковић, посветио епиграм :

„Ноћу, када је један сат

Скадарлијом ломиш  врат !“

Скадарлија, на чијем је тлу при копању темеља за пивару откривена праисторијска лобања, симболично названа „први Београђанин“, садашњи назив добила је тек 1872. године. А дотле је била позната под именом Шићан мала, што у преводу са турског значи Циганска махала. Њихове сиротињске колибе простирале су се изван варошког Шанца, у близини моћне, камене Стамбол-капије. После предаје кључева  кнезу Михаилу Обреновићу и одласку Турака, старе хронике бележе да су се ранији житељи, Цигани, из тог запуштеног краја иселили на Чубуру, док је Скадарску улицу почела да насељава сиротиња као и занатлије о чему сведоче стихови : „Овде су банчили наши велики, стари чувари звезда, мудраци и љубавници зора, ковачи, столари, пекари, рибари, резбари и путници прошли све горе и сва мора“. 

Кућа  Ђуре Јакшића реновирана је 1986. године и у њој се нашло места и за галерију. Ђура је био сликар и песник и тешко је одвојити једно од другог, па се и данас у његовој кући одржавају промоције књига и изложбе.

Оно што посебно привлачи писце и ликовне уметнике је слободна оријентација којом је рад галерије обележен. О животу куће Ђуре Јакшића најбоље сведоче бројне фотографије уметника који су кроз њу прошли.

                                                                                                                                               Синиша Мијатовић