Књига „У лепој домовини Лужичких Срба“, је редак и драгоцен Цвијетићев путопис о лужичкосрпском народу и његовој грчевитој борби за одржавање националног бића, језика, књиге, културниих институција, у који је уградио део сопственог бића „ сваки одлазак у Лужицу побуђивао ми је усхићење“, своје емоције „топле и широке словенске душе“, правећи белешке о животу, носећи терет своје душе и распршених илузија, тужне јауке о прераном одласку његових пријатеља „ нека ова бележења с пута буду њима у помен“.

(photo & info: Sinisa Mijatovic)

У ЛЕПОЈ ДОМОВИНИ ЛУЖИЧКИХ СРБА

У Установи културе „Вук Караџић“ у Београду, одржана је књижевна трибина поводом књиге „ У лепој домовини Лужичких Срба“, у којој су учествовали : Андреј Јелић Мариков, Стево Ћосовић, Бранко Стојановић и аутор Мићо Цвијетић. Промоција ове књиге већ је одржана у кући Ђуре Јакшића, у Народној библиотеци Филип Вишњић и Бијељини - Република Српска, Градској библиотеци у Новом Саду. У публици се нашао и академик Владета Јанковић који се јавио за реч и својим излагањем, још једну промоцију књиге, на самом њеном крају, вратио у оквир и значење књижевне трибине, подстакавши присутне на размишљање.

 Књига „У лепој домовини Лужичких Срба“, је редак и драгоцен Цвијетићев путопис о лужичкосрпском народу и његовој грчевитој борби за одржавање националног бића, језика, књиге, културниих институција, у који је уградио део сопственог бића „ сваки одлазак у Лужицу побуђивао ми је усхићење“, своје емоције „топле и широке словенске душе“, правећи белешке о животу, носећи терет своје душе и распршених илузија, тужне јауке о прераном одласку његових пријатеља „ нека ова бележења с пута буду њима у помен“. Аутор Мићо Цвијетић прочитао је из књиге : „...Преко три деценије моји лужичкосрпски путеви су део стварности и имагинације, укрштени у блиском додиру и преплету са другим крајевима и градовима, првенствено немачким. Од оног првог, давног доживљаја Будишина и Лужице, у белини децембарског снега далеке 1976, па све до данас, обликовани су у једну и јединствену причу. Почела је сасвим случајно, а прерасла у трајну опсесију; у неко чудесно и дубље осећање магичне привлачности лепе земље Лужице, домовине Лужичких Срба, словенске мањине у Немачкој у којој су, на жалост, кап у мору. У ове дневничке и путне белешке утиснуте су деонице властитог живота, од најлепших до оних бродоломних и удесних...“

Ми¬ћо Цви¬је¬тић ро¬ђен је Ку¬шла¬ту код Фо¬че 1946. го¬ди¬не. Об¬ја¬вио је збир¬ке пе¬са¬ма: За¬у¬ми¬це, За¬пи¬си, Чво¬ро¬ви и уз¬ло¬ви и Бож¬је се¬ме /Го¬спо¬до¬во, сту¬ди¬ју Лу¬жич¬ки Ср¬би и Ју¬го¬сло¬ве¬ни – уза¬јам¬не ли¬те¬рар¬не ве¬зе 1840–1918 и Код Лу¬жич¬ких Ср¬ба . Аутор је књи¬га књи¬жев¬но¬кри¬тич¬ких и есе¬ји¬стич¬ких ра¬до¬ва: Кри¬ти¬ке и ко¬мен¬та¬ри , Раз¬да¬љи¬не и бли¬зи¬не и Кроз вре¬ме¬на и књи¬ге . Пе¬сме и дру¬ги књи¬жев¬ни ра¬до-ви пре¬во¬ђе¬ни су му на лу¬жич¬ко¬срп¬ски, ен¬гле¬ски, че¬шки, пољ¬ски, ру¬ски, сло¬ве¬нач¬ки, ма¬ке¬дон¬ски, бу-гар¬ски, укра¬јин¬ски, ру¬мун¬ски и швед¬ски. Пре¬вео је две књиге лу¬жич¬ко¬срп¬ских бај¬ки: Три кра¬сна пр-сте¬на и Ле¬па и ру¬жна де¬вој¬ка . До¬бит¬ник је ви¬ше на¬гра¬да: Ра¬ва¬ни¬ча¬нин , Злат¬на знач¬ка (Културно-про¬свет¬на за¬јед¬ни¬ца Ср¬би¬је) Злат¬ни Ор¬феј као и на¬гра¬ду Са¬ве¬за пи¬са¬ца Бу¬гар¬ске за афир¬ми¬са¬ње сло-вен¬ских књи¬жев¬но¬сти. Члан је УКС-а и глав¬ни и од¬го¬вор¬ни уред¬ник „Књи¬жев¬них но¬ви¬на”.

Стево Ћосовић у свом излагању изнео је историјске подаке о Лужичким Србима „... иако данас малобројни нису се изгубили германском мору...“, биографске податке аутора и његов приступ „...лако је бележити оно што се види, тешко је видети оно што вреди забележити...“, запажајући „...има дара за пријатељовање...бележи чињенице од оних личних до оних судбоносних за народ...исписао је историјску читанку у духу времена...на чијим се корицама налази слика ускршњих јахача, лепе духовне церемоније на благдан...“

Бранко Стојановић о аутору и књизи : „...има књижевног дара...остварује духовне и творачке релације... универзално космичко дело које се састоји из два дела : Дан и понешто између и Градови.... есеј, репортажа, енциклопедијски подаци на примерен приповедан начин...изражава љубав према другим нацијама...прихватајући Гетеовски принцип...педантан истраживач баштини традицију српских писаца...“

Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Serbja, доњолужичкосрпски: Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица. Лужички Срби себе називају Србима : Serbja, Serb, Serbowka, док Србе са Балкана називају Јужним Србима : Južni Serbja. Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика, до Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом Лужичких Срба укупно има око 60.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици. Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, то су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске. Културно средиште Горње Лужице је Будишин (нем. Bautzen - Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (нем. Cottbus - Котпус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург. Лужички Срби имају богату научну литературу, са својим радовима учествују на међународним састанцима, написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композитере, као др Јана Равпа, запажене сликаре – Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Defa. Њихови писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца.

Академик Владета Јанковић, долично своме звању и ауторитету, ангажованом мишљењу и у садашњем времену и околностима, обратио се речима : „ Захваљујем се Цвијетићу што је у овим временима смогао снаге и објавио једну овакву књигу која је важна са два аспекта : важна са историјског и аспекта тренутног политичког значаја.“ Овом почетном својом реченицом покренуо је суштинско питање значаја Лужичких Срба, једног од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од 2. до 4. века населили на граници Римског царства, а око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, све до појаве Германа и њихових освајачких похода. Академик Владета Јанковић дао је примерену квалификацији Германских освајачких племена. „ Ја сам био председник нашег Друштва пријатељства, на све скупове позивао сам водеће интелектуалце Лужичких Срба на које су се они одазивали...не могу сада да се сетим њихових имена, време је учинило своје...Ја лично никада нисам тамо био само из једног разлога, био сам осуђен због стаљинистичке политике и нисам хтео својим одласком у Немачку да им изазовем било какве проблеме, али смо имали одличне контакте и сарадњу.“ Затим се у једној речениц осврнуо на период нацистичке Немачке „....Хитлер их је квалификовао као немачки- говореће Србе...“ Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Најпре је по целој Немачкој расејао националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио све што је у њој нашао. „Ова књига је заиста важна и за схватање новије историје и све што се нама догађало задњих деценија...“ Важност се налази у самим називима географског позиционирања српског народа. Срби су на Балкану, нацистичка Немачка користила је термин Југоисточна Европа, после смо припадали Јужном Балкану, да би се опет вратио термин Југоисточна Европа, а у садашњем политичком вокабулару европских и неких других земаља тенденциозно се употребљава назив Западни Балкан.

Химна Лужичких Срба

Rjana Łužica Красна Лужица

Sprawna přećelna, Исправна, пријатељска,

mojich serbskich wуtcow kraj, мојих српских отаца крај,

mojich zbуžnych sonow raj, мојих блажених снова рај,

swjate su mi twoje hona! света су ми твоја поља!

Časo přichodny, Часу будући,

zakćěj radostny! ускликни радосно!

Ow, zo bychu z twojeho О, нека буду са твојег

klina wušli mužojo, скута дошли мужеви,

hуdni wěčnoh wopomnjeća! угодни вечног помињања!

Осећања Лужичких Срба припадности словенским народима, Србима, довела су Павла Јуришића Штурма, Лужичког Србина, да по избијању непријатељства између Кнежевине Србије и Отоманске империје, дође у Србију и као добровољац учествује у српско – турским ратовима (1876 – 1878) са чином команданта батаљона, да би крај рата дочекао са чином команданта пука. Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу Треће армије са којом је спречио продор аустроугарских трупа у Србију, чиме је омогућио ђенералу Степи Степановићу и његовој Другој армији да изврши распоређивање и однесе прву победу Атанте над Централним силама у Церској бици.

Тако се промоција књиге „ У лепој домовини Лужичких Срба“, наставила и завршила се овим текстом у књижевној трибини коју је започео академик Владета Јанковић.

photo & info: Sinisa Mijatovic