ИЗЛОЖБА У ТОКУ - 170 ГОДИНА ПОШТЕ СРБИЈЕ 

У Галерији САНУ у току је изложба 170 година Поште Србије, поводом значајне годишњице увођења јавног поштанског саобраћаја у Србији, приказује историју и сам почетак рада српске поштанске службе, кроз коју се упечатљиво преплиће историја поште са историјом српког народа и његове културе. Бранислав Нушић у једном периду свог живота био је чиновник Поште Србије, песник Војислав Илић радио је у пошти, Никола Тесла у своју једину посету Београду, на свом пропутовању до Будима и Пеште, дошао је на позив тадашњег министра Поште Србије.

У Галерији Српске академије наука и уметности до данас је одржано преко 190 изложби од великог значаја за националну културу у најширем смислу, из области уметности и науке, које својом ширином, студијским приступом и визуелном презентацијом сажимају досадашња знања из најразличитијих области, а избором експоната, стручним тумачењима,  доприносе едукацији.

Његова  Светост Патријарх српски Г. Иринеј, у пратњи Преосвећеног викарног Епископа хвостанског Г. Атанасија, присуствовао је отварању изложбе и поред домаћина Горана Ћирића, генералног директора ПТТ Србија, присуствовали су: Мирко Цветковић, председник Владе Р. Србије, Небојша Брадић, министар културе, представници Војске Србије, дипломатског кора, цркава и верских заједница.

Пре 1840. године у Србији није било јавне  поштанске службе, само је при Кнежевој канцеларији постојала курирска служба, која је преко гласника, који су се звали татари, преносила званичне поруке и писма по земљи. Татари су користили мрежу мензулана – успутних станица на постојећим друмовима. Најважније мензулане налазиле су се дуж „цариградског пута”, од Београда до Ниша. Преписка са иностранством била је у надлежности Кнежеве канцеларије. Поштански саобраћај за грађане није постојао, па су приватна писма стихијски преносили разни трговци, путници, гласници. Татарско-мензулански поштански саобраћај делом је регулисан Карађорђевим Криминалним законом из 1810. године: „Налаже се сваком Србину, а особито сеоском кмету, како би писмо у село дошло, да се таки даде кмету у које му драго доба било и кмет тај час да га шаље куд иде и коме... Који би се усудио задржати тај подлеже 50 штапова трпети.“ Надлежностима Првитељствујушћег совјета, 1811. године, придодата је и обавеза да преко војвода у нахијама организује мензулане у тачно одређеним местима. Прописане су и тарифе за исплаћивање путних трошкова татара. За најближу татарску релацију Крагујевац-Јагодина, са повратком, зарада татарина износи 36 гроша, за пренос писма из Београда до Сарајева и повратак за татарина треба издвојити 700 гроша, а за релацију Београд-Цариград-Београд тарифа је 3200 гроша.

На основу Хатишерифа – Султанове повеље, из 1830. године, Србија је од Турске добила известан степен унутрашње независности и право уређења поштанског саобраћаја на својој територији. У одредби која се односи на регулисање поште стоји: „У случају ако би речени народ, Срби, за нужно сматрао ради оправљања сопствени своји дела писмоносну пошту установити, тому се неће никакве препоне полагати од стране власти Моје Високе Порте...“ Припреме за увођење јавног поштанског саобраћаја у Србији почеле су 1835. године након доношења Сретењског устава, Указом кнеза Милоша о Државном савету из 1835. године одређује се да се има : „Завести и уредити поште и управљати њима“. Већ  1837. године било је предвиђено да се у свакој већој вароши отвори пошта којом би се користила и приватна лица. Одређено да свако окружно и среско начелство одреди по једног писара који ће прикупљати званична и приватна писма, као и пакете, и предавати их сурџији који кроз места пролази.

Од 1840. године функционише пошта као  јавна служба, формирана је Комисија за организацију пошта и јавног поштанског саобраћаја Србије.  Обавештење иностраним конзулатима у Београду: „Знања ради Попечитељство Внутрених дела Званично извештава, да је овде у Београду Пошта устројена која сваке Недеље двапут, Средом и Суботом у подне одавде у внутреност Србије полази. Она је смештена у Зданије на Кале-Мејдану, у ком се Правитељствена Мензулана наоди, гди ће се од данас и сва писма примати, као званична, тако и приватна.“ Акт Попечитељства Внутрених дела ОНО 2523 од 25. маја 1840. ( по старом), 7. јуна (по новом) алендару. Књажевско Устројеније поштанског заведенија донето је 1843. године, донета је и Уредба о плаћању поштанских такси, 1847. године у Пошти Србије било је запослено 184 лица.

Први  Телеграфичевски закон Књажевства Српског донет је 1855. године, а исте је успостављена телеграфска веза са Земуном : „ Јучерашњим даном жица телеграфска преко Саве превучена, и на високе стубове, који су на једној и другој обали ове реке подигнути, затегнута и утврђена, а потом је иста жица надлежним начином са жицом Царскох и Краљевског Аустријског телеграфа везана, тако да је из Београда почевши од данашњег дана саопштеније отворено са Земуном, Бечом и са свим штацијама Аустријско-немачког телеграфског сојуза, као и са земљама, које са овим уговор телеграфски имају...“ Развија се унутрашња телеграфска служба, отварају се телеграфске штације, у Србији функционише 35 пошта које су отпремиле 99.000 званичних и 146.000 приватних писама, а поштанским колима је превезено 824 путника.

Прва  телефонска линија у Београду инсталирана је 1883. године, када је обављен први разговор између војног министра Теше Николића из кафане Три листа дувана и инжењерског капетана Косте Радосављевића који се налазио у инжињеријској касарни на Палилули. У Београду је 1898. године инсталирана прва телефонска централа укупног капацитета 50 бројева на првом спрату Коларчеве куће. У даљем развоју, до 1903. године, успостављене су телефонске линије у дужини од 876 км и 608 претплатника, списак телефона садржавао је 24 места, а већ 1905. године Србија је имала 1203 претплатника.

Министарство  пошта и телеграфа  Краљевине СХС успостављено је први пут 1919. године, 1923. почела је са радом Поштанска штедионица чију су се први шалтери налазили у београдском хотелу Москва. Успостављају се мећународне телефонске линије, закључују међудржавни уговори, 1929. емитована је прва радио емисије у Београду, 1930. стављена у саобраћај прва аутоматска телефонска централа у Београду са 11.000 бројева. Поново се оснива 1935. године Министарство пошта и телеграфа Краљевине Југославије, као и Балканска унија пошта и телекомуникација коју су чиниле Југославија, Румунија, Турска и Грчка. Пошта Србије се незадрживо развијала, пратећи техничка достигнућа, о чему сведоче изложени експонати, део богате и изузетно вредне колекције предмета Музеја  ПТТ Србије.

Из богатог  историјата Поште Србије, посебно треба да смо поносни на 1874. годину, када су тадашња Кнежевина Србије и тадашња поштанска управа биле једне од оснивача Светског поштанског савеза, што се и данас може на фасади главне поште у Женеви, где међу именима 21 земље тадашњих оснивача стоји записано и име Србије. 

                                                                                                                                      Синиша Мијатовић